Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

Moj život u inostranstvu

11.10.2020 u 10:48

Jedan je otac

Naš otac je nestajao polako, pred našim očima, kao kada se brusi kamen. Prirodno, kao što je njegova bolest bila prirodna, istovremeno i strpljiva i nemilosrdna. Ja sam iz Srbije otišla pre više od dvadeset godina, a brat i sestra su ostali u Beogradu. Moju sliku držao je na vitrini, tamo gde je pogled završavao sa njegovog mesta na kauču. Prvih godina smo pričali preko telefona, jednom nedeljno po pravilu. Kada mu je sluh oslabio, pisali smo jedno drugom preko Interneta. Ja bih pisala o deci, o knjigama koje čitam, o vremenu, o mojoj bašti. Slala slike moga zelja, izniklog iz semena koje mi je on kupio na Kalenićevoj. Često bih poslala neki matematički problem na kome radim, on je proveravao moje proračune. Kada bi mi rekao da je tačno to što sam uradila, da je proverio i da

Moj život u inostranstvu

03.10.2020 u 11:45

Paradajz će vam reći odakle ste

Da se ne lažemo, pandemija kroz koju prolazimo jeste grozna, ako čovek je prilagodljiv i to sve može da ima i svojih dobrih strana. Za sebe bih mogao reći da sam ispao pandemijski profiter. Nisam se obogatio na trgovini asepsolom, ali sam zato nekako duhovno profitirao. Radio sam od kuće, dugo gledao kroz prozor u travu i nebo. Imao sam prilike da se sećam svega i svačega i natenane analiziram stvari. Kanadsko nebo ovde u Vankuveru niti je šire niti je uže nego nebo iznad drugih mesta na svetu, ali trava je vrlo zelena, prija joj česta kiša. Odličan ambijent za meditaciju. Priznajem, ješan sam tip. I tako, tokom razmišljanja, što od gledanja kroz prozor, što od dosade, često bih ogladneo. Valjda sam zato puno razmišljao o hrani. Krenuo sam od paradajza. Imam

Moj život u inostranstvu

25.09.2020 u 20:09

Da li smo potomstvu utabali bolju budućnost

Život nam, uglavnom, drugi usmeravaju. Nisi mi to nikada rekla. A ni ja te nisam pitao. Čekao sam da sam shvatim, tražeći uporno komadiće svoje istorije pored puta. I svoje memorije. „Kupusaru” sećanja koja se stavlja ispod ruke u trenutku kada ti u čekaonici večnosti prozovu ime. Jer, tamo kuda se iz te čekaonice polazi ništa se osim sećanja i ne može poneti.

Moj život u inostranstvu

18.09.2020 u 19:48

Kratke priče iz Rusije

U Surgutu, Zapadni Sibir, doručkujemo u hotelskom restoranu. Slučajni pogled u vis i na više mesta vidim izbušen plafon. Pitamo kelnera šta se desilo. Kaže južnjaci sinoć se malo veselili pa pucali iz pištolja. Eh, lude ruske devedesete godine.

Moj život u inostranstvu

11.09.2020 u 20:13

Šesnaestogodišnje kelijanje mojih podviga i posrnuća

Šesnaest punih, i kreće sedamnaesta. Danas je nekome rođendan. Sedamnaesti! Nekoj mladoj omladinki koja se rodila na dan kada sam ja po prvi put leteo avionom. Leteo, leteo i sleteo na O Haru. Srećna mi godišnjica! Šta prvo, kafa ili molitva? Pa prvo lonče na šporet, pa onda molitva, prekratka za oproštaj i spasenje, još kraća za sve ono što mi je na duši, ali dovoljno duga da se zamislim i nađem u njoj zrnce utehe. Da mi pogled sa ikone da do znanja da će sve biti u redu, da je sve ovo samo deo Njegovog plana za mene. Da se se prisetim svih onih situacija u kojima sam mogao i trebao da budem gotov, a nisam. Možda kao onomad kada sam kao mlad emigrant poljubio Eni a posle par dana posetio je u bolnici u kojoj se borila sa mononukleozom, zvanom još i bolest poljupca, i od koje me je,

Moj život u inostranstvu

04.09.2020 u 17:04

Jednom ću se vratiti sa ovog kraja sveta

Rođen sam tamo gde se njišu bujna polja u ritmu severnih vetrova. Na svojim visokim talasima dubokim zvezdanim nebom raznose čežnjive jecaje tamburica i violina iz daljina, nad opustelim salašima i uspavanim varošima. Rastao sam tamo gde su mi bosim nogama ćilim bile rosne trave, uz kukuruzišta, žitna polja. Tamo gde su kasna leta mirisala slatkim vonjem prezrelih vinograda. Stasao sam tamo gde ispod ravne, tople površine, šumi i talasa duh davno isušenog Panonskog mora. Te prastare, velike vode po kojoj nikad ne zaploviše jedrenjaci, a neustrašivi mornari nikad na peščano dno, u mračnoj, neprozirnoj dubini, ne sahraniše svoje snove. Panonska ravnica (Foto S.R. -S.S.) Ljubio sam prvi put u proleće. Mirisali su bagremovi u šoru, dok se u praskozorje

Moj život u inostranstvu

28.08.2020 u 17:03

Njih poštujem ali moju zemlju volim

Upravo sam se vratio iz vešeraja gde sam oprao neki veš i legao u iznajmljenu sobu, zamislio se o nečemu i odlučio da to zapišem. Upitao sam se zar je stvarno tačno da nam ove uređene zemlje mogu pružiti ono što naša nije mogla. Zar je istina živa da je to što radimo ovde kao konji za neka prosečna primanja može da nam obezbedi lep i siguran život? Da li je istina da je u ovim zemljama sistem vrednovanja zaista stvaran ili, ipak, postoji samo u njihovim ličnim kartama? Šta je zapravo smisao napuštanja svoje zemlje i rodnog kraja? Da li su to isključivo egzistencijalna pitanja ili je to naš bes i nezadovoljstvo samima sobom jer smo mislili da smo zaslužili više? Ovde sam dve godine. Posle brze integracije i dobrog posla, kao i svega ostalo što je prošlo, počeo sam da razmišljam o

Moj život u inostranstvu

21.08.2020 u 16:52

Japancu život prođe čekajući u redu

Svako od nas ima neko iskustvo čekanja u redu. Neko čeka na slobodno mestu u svom omiljenom restoranu, neko da kupi kartu za bioskop a neko u trgovini elektronskim proizvodima da bi došao do „Nitenda” ili najnovijeg model „Ajfona”. Čekanje u redu u Japanu ima specifičan značaj. Ako bi se nekad organizovalo svetsko takmičenje u „čekanju u redu”, Japanci bi ga verovatno osvojili. Stajanje u redu za kupovinu omiljene kafe u „Strabaksu” i to svako jutro kada se krene na posao, ili želja da se kupe jaja koja su 10 jena jeftinija, u Japanu je svakodnevna navika. Većina Japanaca satima nešto čeka. Niko se nikada ne žali za dugi red ili izgubljeno vreme. Mnogi se sećaju slika sa svetskog prvenstva u fudbalu kada su japanski navijači očistili smeće na stadionu posle završetka utakmice.

Moj život u inostranstvu

14.08.2020 u 16:17

Ova zemlja nema duše

Zbog tlapnji o lakom sticanju nastala je fama koja je od Amerike u očima onih koji tamo nisu boravili napravila eldorado. „Istina je kao umetnost – zavisi od pogleda, od toga šta po svom izboru postavljaš u žižu, od načina na koji gledaš”, govorio je slikar Srki, čovek koji me je pozvao u Ameriku. Moj drug iz detinjstva i jedini drug i prijatelj u toj Americi. Došao sam, u „Eldorado” ne sluteći ni u snu da bi taj prvi dodir sa tlom Amerike mogao da preraste u trajni zagrljaj. Da bih mogao da živim daleko od Beograda i svoje zemlje. Da, ali sa nostalgijom. Svejedno što su tu moju zemlju orobili jahači apokalipse, i što je ona postala najgora na svetu – nostalgija s tim nema veze. Tu se radi o vezi sa nematerijalnim stvarima sopstva, lične biografije... Može se živeti u drugom gradu,

Moj život u inostranstvu

07.08.2020 u 16:11

Smrt koroni, sloboda narodu

Pišem vam iz Nice: sunce, more, čist vazduh još koji dan i i Korona! Svi smo u istom „sosu” ali u različitom loncu! Pretrpeh stoički 54 dana sanitetskog pritvora (penzioner, sa mužom i mačkom) uz knjigu, TV, muziku (sve kasete narodnjaka od 1990 pa nadalje sam preslušala), video komunikaciju sa porodicom i prijateljima u zavičaju i onima rasejanima po svetu. Za svoju devojačku slavu Đurđevdan, osetila sam prazninu i frustriranost. Više nego za Uskrs ili Prvi maj. Nisam bila u svom rodnom gradu da slavim u Domu armije, kao ranijih godina. U dijaspori sam od svoje pete godine, ali uvek jednom nogom u domovini. Pogotovo pod stare dane. Prazan trg u Nici (Foto Piksabej) Nekad sam bila pretplaćena na moj omiljeni list “Politiku”. Posle toga, da bi pomogla prijatelju

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu