Odbrana ustanove kulture „Koraci" čistom retorikom

Povodom primedbe da knjige objavljene u ustanovi kulture „Koraci” stoje u magacinu umesto da dođu do čitalaca direktor Zlatko Milojević je u tekstu “Umesto u knjižarama, knjige u magacinu“, objavljenom juče na rubrici Kultura u Politici,  naveo da autori mogu naći drugog izdavača, ako im uslovi ne odgovaraju, da je u pitanju nekomercijalna delatnost kao i da te knjige ne bi drugačije bile objavljene da nema „Koraka”.

Svi ovi argumenti su neutemeljeni i služe kao čista retorika kojom ova ustanova želi da se odbrani. Pre svega, grad Kragujevac oduvek pomaže svoje autore i doskoro su oni preuzimali ceo tiraž, koji su sami distribuirali. Od 2019. godine knjige finansirane na taj način objavljuju „Koraci”. To znači, da su autori koji su planirali da konkurišu, zatečeni ovom promenom u toku priprema knjiga, pa nisu mogli da biraju drugog izdavača. Pogotovu ne zato što ta promena nije delovala problematično s obzirom na to da se o ustanovi malo toga znalo.

Svakako je bolje da postoji institucija koja distribuira knjige umesto da to rade sami autori. Međutim, problem je što se ovde pojavljuje ceo birokratski aparat koji ni na koji način ne učestvuje u radu na knjigama, a po objavljivanju nije u stanju da ih distribuira. Konkretno, na mojoj knjizi smo radili Tatjana Janković, kao urednica, Vladimir Ranković kao dizajner, Aleksandar Đoković, kao grafički urednik, i ja. Od ovih ljudi jedino je Aleksandar Đoković zaposlen u Ustanovi kulture „Koraci”. Što se lekture i korekture tiče, takođe smo to Tanja i ja uradili, a lektorka se samo potpisala.

Imamo situaciju da se po urađenom poslu pojavljuje fantomska firma i preuzima ono što su drugi završili u svoje vlasništvo. U njoj rade ljudi van ove struke, ako ne i bez ikakve konkretne struke, pošto pomenuti Zlatko Milojević dobija direktorska mesta kako koju firmu u kojoj je radio zatvore ili ga smene, a novu firmu otvore. Što se tiče prigovora da je u pitanju nekomercijalna delatnost, to je besmisleno pošto se do knjiga može doći samo kupovinom. Čak im je i osnovni plan da će sami autori otkupiti knjige. Na sajmu nisu hteli ni kritičarima da daju knjige besplatno, a s obzirom na to da većina kritičara svoj posao radi za mali ili nikakav novac, da svi izdavači tako rade, kritičarski posao bi bio nemoguć. Od napisanih kritika zavisi i uspeh prilikom otkupa. Na sajmu sam imao drugu knjigu na štandu nedaleko od njihovog. Ta knjiga se razgrabila, ali nije bilo isključeno da se viđenim ljudima u kulturi da i besplatno pošto se to dugoročno isplati.

To pokazuje samo u kojoj su meri ljudi koji rade u „Koracima” neupućeni u književni život. Takođe, njihova neupućenost ide dotle da ne znaju ni o kojoj vrsti knjige je reč. Tako sam saznao da su, u jednom od malobrojnih pokušaja da nešto urade, moju knjigu izabranih pesama (koje uporno nazivaju zbirkom) poslali na konkurs za najbolju zbirku pesama i to za nagradu koju već imam, a čak sam do godinu dana ranije bio i u žiriju. Zbog te neupućenosti Milojević naivno misli da moju kritiku diskredituje time što veruje da bih inače imao problem da nađem izdavača. Istina je da mi već izlazi drugo izdanje knjige pošto sam od izdanja u „Koracima” digao ruke. Takođe mi ove godine izlazi nekoliko knjiga, raznih žanrova, kod različitih izdavača, za koje dobijam i honorare i koje će biti distribuirane kako treba.

Prigovor direktora da je ustanovu osnovao grad, treba shvatiti kao klasično skrivanje iza moćnijih. Ovde, međutim ostaje pitanje, koja je korist za sam grad, koji inače malo sredstava izdvaja za kulturu, postojanje jedne ovakve firme, koja je korist za građane da ljudi koji ne razumeju ni kako kulturni život funkcioniše rade u kulturi i na koji način grad finansira umetničke projekte ako sami autori moraju naknadno da plate primerke knjiga.