Zašto su samoupravljači doživeli „vestern tranziciju"

Reagovanje na tekst  „Samoupravljači i vestern tranzicija”, „Politika” 19. 7. 2021.

U nedavno objavljenom tekstu u „Politici” g. Siniša Korica, bivši član savezne vlade i publicista, nastoji da objasni „vestern tranziciju” našeg socijalističkog sistema upravljanja i njegov brzi pad.

Pre toga konstatuje poznatu uspešnost samoupravnog sistema šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sa čime sam potpuno saglasan. Jugoslaviju smo u tom periodu doveli do nivoa srednje razvijenih evropskih zemalja, razvili smo snažnu industriju i vrlo brzo uspeli da zaposlimo oko pet miliona građana, prevazišli sve istočnoevropske zemlje. To postižemo uvođenjem samoupravljanja početkom pedesetih godina.

 G. Korica potom konstatuje: „Tu smo stali i pali”, jer nije imao ko da nam kaže kako treba sistem menjati i očuvati. Zar je trebalo neko to da kaže nama koji smo ga stvarali i ostvarili spektakularne rezultate. Pri tome navodi neke od razloga pada samoupravljanja, sa kojima se ja ne mogu složiti, jer sam bio kao i on akter tih događanja.

Slažem se da je jedan od razloga neefikasnosti samoupravljanja bilo preveliko mešanje u upravljanje i rukovođenje i da je menadžment firmi trebalo da ima veću samostalnost. Taj problem nastaje kada se počinje traganje za što neposrednijim odlučivanjem radnika, pa se nekritički formiraju osnovne organizacije udruženog rada, pa čak i nekakve radne jedinice (to smo nazivali ourizacijom), čime je nastalo cepanje i usitnjavanje i tehnoloških celina preduzeća. Svaka novoformirana ćelija tražila je više prava pa i izvan svog domena, pa smo dolazili do apsurda da spremačica odlučuje da li će direktor ići na službeni put. Ali niko nije propisivao takav način organizovanja i sadržinu odlučivanja, pa kada smo uočili greške mogli smo ih ispraviti.

Kao drugi razlog navodi se „samoupravljači  po prirodi svog bića forsiraju potrošnju u odnosu na razvoj”, što ne odgovora stvarnosti ili se bar ne može generalizovati.

Neargumentovano se konstatuje da je titular svojine bila jedna partija – komunistička, i tvrdi da su svi direktori obavezno obaveštavali predsednike opština i sekretare komiteta o svojim završnim računima. U tom periodu bio sam sekretar komiteta SK u Mladenovcu i nikada direktori ni meni ni predsedniku nisu zvanično polagali račune o svom poslovanju niti sam im to tražio.

Preduzeća su bila u društvenom vlasništvu i sve odluke su donosili  njihovi organi samostalno i niko sa strane nije im nametao rešenja, niti im je mogao otuđiti deo svojine bez sopstvenih odluka.

G. Korica zatim kaže, ako nije bilo gubitaka „ iskazanu dobit jedva su dočekali samoupravljači”. Dakle, „alavi” radnici, da je što pre razvuku i potroše na trinaeste plate i besplatnu stambenu izgradnju.

Opet ću se poslužiti primerom čiji sam bio učesnik. Radio sam u preduzeću „Petar Drapšin” u Mladenovcu i biran sam u Radnički savet. Preduzeće dobro posluje, imamo dosta para na raspolaganju i pred kraj godine i očekujemo trinaestu platu. Zakazuje se sednica RS i očekujemo verifikaciju odluke. Na sednici direktor predlaže: mi imamo para ne za jednu već za dve trinaeste plate, ali ja vam predlažem, i obrazlaže, da ta sredstva uložimo u podizanje nove kovačnice aluminijuma, čime bismo zaokružili proces proizvodnje i duplirali izvoz za Čehoslovačku. Kovačnicu možemo pustiti u pogon do kraja sledeće godine. Posle iscrpne rasprave donosi se odluka sa samo dva glasa protiv. Kovačnica je izgrađena što je imalo značajne efekte na naše poslovanje. Koliko je samo takvih primera bilo širom naše zemlje.

Često se konstatuje da je društvena svojina bila neefikasna i ako smo sa njom postizali natprosečne rezultate. Marks je rekao „ da je svojina odnos ljudi povodom stvari”. Pa zašto nismo menjali taj odnos povodom zajedničke imovine. Zar smo morali uvesti predatorsku, tržišnu privredu 19. veka zasnovanu na neoliberalnom konceptu i surovoj eksploataciji, uz poklanjanje zajednički stvorene svojine sredstvima radnika eksploatatorima, i zašto nismo tražili rešenja u radničkom akcionarstvu.

Postavlja se pitanje da li je bilo preteško breme na leđima preduzeća kao što se navodi u tekstu koje je činilo „veliko socijalno zakonodavstvo”  i da li je i to doprinelo urušavanju samoupravljanja. Pa to breme smo nosili sve vreme i dok smo postizali najbolje rezultate 70-ih godina, i gradili nove fabrike. Socijalno-ekonomska prava u oblasti rada, obrazovanja, zdravstva i dr. bila su stimulans za veća pregnuća. Bili smo ponosni na taj sveobuhvatni korpus prava za koja se danas bore milioni ljudi, a mi ponovo sa njima iz početka, umesto da uživamo i dalje razvijamo ono što smo već imali.

Krajem 80-ih godina, sa pojavom nacionalizama, republike stimulišu svoje firme da se enormno zadužuju, jer dugove vraća federacija, bez obzira na to što to povratno opterećuje privredu. Zatim 90-ih godina sa sankcijama i ratnim okruženjem zaključuje se da se centralizacijom može tome odupreti. Društvena svojina se podržavljuje. Ukida se samoupravljanje, a formiraju mešoviti  upravni odbori sa predsednicima UO i ključnim ličnostima u odlučivanju sa strane, izvan preduzeća, poslušnici koji će upravljati. Pa ipak smo uspeli 90-ih  da sačuvamo firme od uništavanja, čak i da održimo broj zaposlenih. Ali smo tako prostrli crveni tepih dosovskoj vlasti koja nakon toga dolazi i sve rasprodaje, poklanja, uništava.

Nisam u stanju da sebi odgonetnem kako je bilo moguće i šta je to doprinelo da se jedan sistem preko noći sunovrati i to bez ikakvog otpora radničke klase i građana, koji su bili tvorci tog sistema i uživali njegova socijalna i ekonomska prava. Kako je moguće da niko nije pružio otpor dosovskom Zakonu o privatizaciji iz 2001. i izmenama Zakona o radu, kojima su čak neki sindikati aplaudirali.

Moramo imati u vidu da je naš sistem društvenog samoupravljanja bio zarazan i opasan za kapitalistički svet. Otuda se prema svakoj zemlji koja u svom sistemu ima čak i primese socijalističkog, preduzimaju represivne mere pa čak i obojene revolucije. Zato je u Jugoslaviji u korenu trebalo uništiti samoupravni socijalistički sistem, obesmisliti društvenu svojinu, hipertrofirajući značaj tržišta i ako smo mi u tom periodu poslovali na tržišnim principima. Mislim da je i to bio razlog razbijanja SFRJ.

Krajnje je vreme da o ovim problemima iskažu svoj sud naša nauka, struka i politička javnost.

Politikolog u penziji