Vreme je da se zaštićeni stanari presele

Povodom pisma Milana Miloševića, predsednika Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu Srbije, objavljenog nedavno u rubrici Među nama, želimo da ukažemo na genezu problema.

Takozvanim zaštićenim stanarima problem je to što su tzv. originalni vlasnici tokom dugog vremenskog perioda prodavali svoje stanove. Nadali su se, valjda, da će, ukoliko vlasnik umre a nema naslednike, manipulativnim radnjama, kojima se i danas služe, oni postati vlasnici takvog stana.

Prošlo je više od 70 godina otkako je nastao ovaj problem. Koliko godina bi danas imao „originalni vlasnik” – 100 ili 120? Zbog protoka vremena, većina takvih vlasnika, naročito onih koji nisu imali direktne naslednike, suočeni s nemogućnošću da za života povrate svoju imovinu, odlučili su da je prodaju kao neuseljivu, po ceni mnogo nižoj od tržišne. Prema zakonu, odnosno pravu preče kupovine, vlasnik je bio dužan da stan najpre ponudi svom stanaru, pa tek ukoliko on ne želi da ga kupi, da ga proda nekom drugom. Cena po kojoj su se prodavale te nekretnine jeste bila znatno niža od tržišne, ali nikada nije bila toliko niska koliko tvrde stanari. Jer da je, kako tvrde, bila samo 10 odsto vrednosti, valjda bi tu pogodnost iskoristili i tako za sebe i svoju porodicu trajno obezbedili stan. Dakle, na delu je još jedna manipulacija javnosti od strane „zaštićenih”.

Tako je „originalna” nekretnina, prelazeći prodajom sa starih na nove vlasnike, vremenom postala ovo što je danas.

A ko su „originalni zakupci”?

Nisu svi stanari 1945. godine prisilno useljeni u tuđe stanove, i to u centru grada. Deo njih je, nakon nacionalizacije, u stanove useljen po rešenju svojih radnih organizacija. Nemali broj je neposredno nakon rata ušao u prazne stanove (vlasnika koji su odvedeni u logore ili se nisu vratili iz rata, a imali su naslednike) da bi se kasnije tu prijavili i dobili rešenje o stanovanju, ali ne i pravo vlasništva. Jer, čak su i komunistička vlast i njena država poštovale pravo privatne svojine, jedno od tri fundamentalna ljudska prava (pored prava na život i prava na slobodu) garantovana u svim kodifikacijama ljudskih prava od vremena rimskog prava do danas.

Deo stanara, bez ikakvog pravnog osnova, koristeći „rupe” u zakonu, nakon smrti srodnika uspeo je da se ubaci u stanove ili ostane u njihovom posedu. Postoje i mnogobrojni slučajevi korišćenja stanova uzurpacijom i raznim malverzacijama.

Svi ovakvi stanari danas sebe proglašavaju „originalnim” zaštićenim stanarima ili zakupcima na neodređeno vreme i žele da steknu svojinu na tuđoj imovini.

Prošlo je 70 godina, a ništa se nije promenilo. I danas imamo s jedne strane vlasnike koji su uknjiženi na svoje stanove ali ne mogu da ih koriste, a s druge strane „zakupce na neodređeno vreme”, koji nemaju vlasništvo, ali imaju pravo korišćenja, davno ukinuto tzv. stanarsko pravo. Promenio se samo naziv, ali ne i suština problema.

Dodajemo još nekoliko bitnih činjenica:

Prema Zakonu o stanovanju iz 2016. godine, čije su izmene i dopune u pripremi, ne dobijaju vlasnici stanova ništa, već zakupci, stanari, i oni treba da dokažu svoje pravo kako bi bili preseljeni u druge stanove, a ne da vlasnici iznova dokazuju svoje pravo svojine, koje je nesporno.

Stanovi predviđeni za preseljenje su u prvoj zoni stanovanja, i to novoizgrađeni, a ne, kako stanari insinuiraju, neke „šupe” ili „barake”. (Takvih, uostalom, više i nema u Beogradu.)

Ovakvom retorikom vrši se pritisak na vlast i javno mnjenje, a „zaštićeni stanari” sebe predstavljaju kao jadnike, što svakako nisu.

Manipuliše se i brojevima. Netačno je da je potrebno preseljavati nekoliko hiljada građana. Broj regularno podnetih zahteva za preseljenje mnogo je manji – oko 600, i oni bi trebalo da idu u dalju proceduru.

Ne bune se zakupci zato što će biti preseljavani, već zbog toga kolike stanove će dobiti i na kojim lokacijama će oni biti. Njih bi zadovoljili samo stanovi od 80 do 150 kvadrata ili novčana isplata od 200.000 do 600.000 evra.

Zapitajmo se, najzad, zašto bi „zaštićeni stanari” bili u povlašćenom položaju u odnosu na ostale građane Srbije. Ostali građani ove zemlje uzimali su kredite i tako rešavali svoje stambene potrebe. Često su ih izvršitelji i iseljavali jer nisu mogli da ih otplaćuju. Zašto se „zaštićeni stanari” stalno i iznova privileguju i da li je moguće da su oni jedini građani u Srbiji koji moraju biti zaštićeni, ili to pravo treba svi da uživaju?

Krajnji je rok da se oni presele u stanove koji bi im država izgradila, a sve po evropskim standardima, i to za iznos od 17 miliona evra, koliko bi državu koštalo rešenje ovog višedecenijskog problema.

Ljiljana Velinović Vukčević,
predsednica Udruženja „Vlasnik”, Beograd