Čovek ne može biti jedini gospodar prirode

U tekstu „Jedan pogled na srpski litijum”, objavljenom u „Politici” 23. oktobra, inženjer Grubin je izneo svoja, veoma inspirativna i naglašeno tehnička, shvatanja o jadaritu. Možda ovako složena tema zahteva širu analizu i drukčiji pristup, naročito ako znamo da su dublji društveno-ekonomski i ekološki problemi započeli od momenta kad su tehničke nauke preuzele primat od društvenih, odnosno s rađanjem antropocentrizma (Kant).

Uverili smo se da čovek ne može biti jedini gospodar niti vlasnik prirode, te da su uzajamno poštovanje i odgovornost jedino održivo rešenje.

Prvo, Srbija ima najzagađenije vodotokove u Evropi. Samo sedam odsto površinskih voda (reke i jezera) ima status „dobar”, 83 odsto „loš ili veoma loš”, a ni jedan jedini procenat nije ocenjen kao „odličan”. Vazduh u većini naših gradova je među najzagađenijima na svetu. Naša zemlja je prva u Evropi, a deseta u svetu po broju prerano umrlih zbog zagađenja životne sredine (12.000 godišnje).

Drugo, nijedna zemlja na svetu nije imala opšti ekonomski i društveni razvoj zahvaljujući samo rudarstvu. Primeri su brojni i bolni: Kongo, Čile, Namibija, Peru, Mongolija, Arizona... Trajne posledice su po pravilu zagađeni i razoreni ekosistemi, opšte siromaštvo, socijalne i duševne traume, porast broja obolelih i prerano umrlih. Ni najrazvijenije rudarstvo ne može biti alternativa modernom agraru, a dokaz je Francuska, koja je sedma ekonomska sila sveta, zahvaljujući prvenstveno selu, koje ostvaruje petinu ukupne evropske poljoprivredne proizvodnje, tako da je ta zemlja drugi svetski izvoznik agrara.

Treće, klimatska neutralnost i zelena tranzicija nikako se ne slažu sa bilo kakvim rudarskim projektima. Srbija je u poslednjih 20 godina imala direktnu štetu od klimatskih promena veću od sedam milijardi evra.

Četvrto, planirani godišnji prihod naše države po osnovu rudne rente jadarita je pet miliona evra. Samo izvoz malina godišnje joj donosi 50 puta više, uz brojne pozitivne strane (zaposlenost, oživljavanje sela...) i praktično nikakav negativni uticaj na životnu sredinu.

Peto, skoro svi vodeći svetski ekonomisti promovišu usporavanje ekonomskih aktivnosti kao jedinu alternativu dosadašnjim teorijama o beskonačnom ekonomskom rastu. Ako se oko nečega naučnici i političari danas slažu, to je svakako nezamenljivi značaj hrane i vode za čovečanstvo.

Na kraju imam samo jedno pitanje za gospodina Grubina i sve nas: Zbog čega se zemlje s većim rezervama litijuma od nas, poput Meksika, Nemačke i Češke, njega „ne odriču i ne daju ga drugima”?

Čekajući odgovor, po uzoru na mudrog Gandija, verujem u suštinsko jedinstvo čoveka i svega što živi.

Napominjem da naslov mog teksta, objavljenog u „Politici” 4. decembra 2020. godine, glasi: „Oprezno s jadaritom”.

Branko Nikolić,
Beograd