Sudbina talenata

U štampi se povremeno objavljuju vesti o uspesima naših naučnika i stručnjaka koje postižu u stranim zemljama. Tako je 6. januara pisano i o Zorici Pantić. Nismo mi jedina zemlja iz koje su odlazili i odlaze najsposobniji mladi kadrovi koji postižu znatne uspehe u bogatim stranim sredinama. Sigurno je da se natprosečni talenti rađaju na svim stranama sveta, ali ih najlakše sakupljaju razvijenije zemlje. One im nude slobodu stvaralaštva i bolje životne uslove. Nije ovde reč o tome da bogate zemlje dobijaju besplatno školovane kadrove, već o otkrivanju najsposobnijih od mnoštva prispelih visokoobrazovanih osoba koje žele da ostvare ono što u svojim zemljama ne mogu.

Taj proces sakupljanja talenata podseća na poznati „danak u krvi”, samo što se izbor nekada dešavao u mladom uzrastu i o školovanju se brinula imperija. U oba slučaja uskoro se među odabranima izdvajaju pojedinci koji postižu veće uspehe. Razlika je samo u tome što studenti danas odlaze svojevoljno. Kad postignu željeni uspeh, tamo sigurno ostaju.

Evo dva primera organizovanog odlaska u SAD. U vreme ekonomske blokade Srbije profesor Miodrag Radulovački dolazio je u Beograd i Novi Sad da probere zainteresovane apsolvente ili tek diplomirane stručnjake i odvede ih u Čikago na boravak od mesec dana kako bi se upoznali s odeljenjima univerziteta gde bi mogli da se upišu na program doktorskih studija. Taj tzv. Recruitment program (vrbovanje studenata), profesor je predstavio rektoru Univerziteta u Beogradu kao međunarodnu saradnju dva univerziteta. Više od polovine tih studenta upisalo se na doktorske studije, a stipendija im je pokrivala životne troškove. Od svih koji su doktorirali nijedan se nije vratio u Srbiju. Sličan program je u gradu Milvokiju, u državi Viskonsin, vodio profesor Željko Bošnjak. Od četrdesetak učesnika u programu, polovina doktora nauka vratila se u Hrvatsku, jer je profesor dovodio samo one mlade stručnjake koji su već bili zaposleni. Tako su oni imali gde da se vrate.

Od ovakvih grupnih poziva na doškolovanje izraženiji su individualni odlasci u Ameriku, ali i u druge zapadne zemlje. Najčešće je pojedincima pomagao tzv. Fulbrajtov program razmene stručnjaka, ali je bilo još sličnih fondova u Americi i većim evropskim zemljama. Najuspešniji mladi istraživači zadržali su se u tim sredinama.

A kako se kod nas ranije odvijala razmena naučnika? Po pozivu su u Beograd i druge naše gradove dolazili lekari i mnogi talentovani stručnjaci koji su završili studije na stranim fakultetima. Tako je Ivan Đaja uskoro nakon odbrane disertacije na Sorboni pozvan u Beograd, gde je radio sve do smrti. Sličan poziv upućen je i Milutinu Milankoviću. Pored tih primera, bilo je mnoštvo onih koji su na strane univerzitete odlazili na usavršavanje. Oni su u stranim institucijama učestvovali u značajnim istraživanjima, ali su se vratili, a znanje su prenosili mlađim kolegama i društvu.

Slično se dešavalo i u bogatijim zemljama od naše. Tako je Ulf Svante fon Euler dobio stipendiju koja mu je omogućila da se usavršava u stranim istraživačkim laboratorijama po svom izboru. Zatim se vratio kući i u Švedskoj radio sve do smrti. Povremeno je putovao, a čak dva puta dolazio je i u Jugoslaviju. Kao dobitnik Nobelove nagrade, u Tuzli je 1982. godine držao predavanje mojim postdiplomskim studentima.

Uvek će neke sposobne i odvažne osobe vući želja za ličnim uspehom i mnogi će nadu da to ostvare potražiti odlaskom u najrazvijeniju zemlju. Ali, da male zemlje ne bi gubile talente, one bi morale da ih prepoznaju i obezbede im najbolje uslove za rad. One retke koji ipak odlaze i postižu svetske uspehe treba ceniti zbog dostignuća koja su ostavili čovečanstvu. Mada se i u maloj zemlji i skromnim uslovima nekada stvaraju vrhunska dela. Naše primere saopštio sam u „Ajnštajnovom časopisu za biologiju i medicinu” (Einstein J. Biol. Med., 2003; 20:23-27).

Akademik Rajko Igić,
Čikago, Ilinois