Jezičko šarlatanstvo

Reagovanje na tekst „O jeziku i politikantstvu”, „Politika”, 7. 2. 2022. godine

Vratih se u Beograd nakon nekoliko dana izbivanja iz Srbije, i dočeka me tekst u „Politikinoj” rubrici „Pogledi” izvesnog Tome Tasovca,  kojim se  on uključuje u raspravu o statusu tzv. hrvatskog, bosanskog, i crnogorskog i njihovog odnosa prema srpskom jeziku. Smatrajući da „danas postoje srpski, hrvatski, bošnjački/bosanski i crnogorski” i da „nijedan nema primat nad drugim” i da je tu „kraj priče”,  Toma Tasovac napada Odbor za standardizaciju srpskog jezika, a samim tim i unisono mišljenje svih srbističkih katedri i akademija u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori što se ne slažu s tim antinaučnim nesrbističkim  mišljenjem (koje je,  eto,  i njegovo i ombudsmanovo, čiji postupak brani).

 Pri čitanju Tasovčevog teksta, pitao sam se ko je taj čovek koji negira desetinama monografija potvrđene  stavove srbistike od Vuka do današnjeg dana, koji smatra „ordinarnom glupošću” gotovo aksiomatski srbistički stav da se tzv. hrvatski, bošnjački/ bosanski i crnogorski  samo varijante „Vukovog i vukovskog srpskog jezika”, koji u vidu zahteva savetuje srbiste da „pročiste Pravopis”, da napuste, odnosno revidiraju  „prevaziđenu akcenatsku normu”, da se „tako grčevito” ne bore protiv „zakona o rodnoj ravnopravnosti”, čime bi, kaže, pokazali „da im je nauka draža od politikantstva”.

Budući da se T. Tasovac stalno  deklarativno poziva na „nauku”, a da za nenaučnost proziva mene i S. Tanasića kao predstavnike Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji treba da se „malo više i ozbiljnije bave svojim poslom”, jednostavno sam morao proveriti u bibliografijama lingvističkih radova i na internetu naučne srbističke (do)prinose  samoga T. Tasovca.

Pretraga nije urodila plodom, jer srbistička literatura i internet ne beleže ni jedan jedini  srbistički rad T. Tasovca. Nedostatak naučnih podataka internet, međutim, kompenzuje  nizom drugim zanimljivih podataka o T. Tasovcu. Saznajem da je T. Tasovac kao  direktor Centra za digitalne humanističke nauke zaslužan za digitalizaciju Vukovog „Srpskog rječnika”.

I tu, preneražen, zastajem. Ne mogu da poverujem da čovek kome je poverena digitalizacija najznačajnijeg Vukovog dela – o Vuku ne zna ništa. Da izjavljuje da nema „Vukovog i vukovskog srpskog jezika” i da je Vuk „samo uočio da se štokavskim narečjem govorilo širom Balkana i da je ono zato bilo logična osnova stvaranja zajedničkog književnog jezika pre dva veka”. Nekoliko puta sam se vraćao na ovu šarlatansku konstataciju Tasovčevu, pitajući se zar je moguće da neko o Vuku govori i još radi digitalizaciju njegovog najznačajnijeg dela a da tako nipodaštava Vukov kodifikacijski  i standardizacijski  rad, kojim je srpski narodni jezik preveo u književni ili standardni, a posebno da ne zna da je Vuk uvek naglašavao da on pravi „srpski književni  jezik samo i isključivo za Srbe”. O tome postoji bar dvadeset monografija; mogao je  Tasovac pročitati bar monografiju Pavla Ivića „Srpski narod i njegov jezik”, bez čijeg poznavanja je sramota uopšte i uzeti Vuka u usta,   a mogao je, ako je to previše, uzeti bilo koji osnovnoškolski udžbenik srpskog  jezika! Onda sigurno ne bi predlagao srbistima da se ugledaju na Vuka i da „standard grade na osnovu stvarnog jezičkog stanja” (jer je sam Vuk smatrao da stvarno stanje ne može biti uvek standard, pa je tako  nestandardnim smatrao  oblike tipa  „žeteoc” ili „nosioc”, ili posle 1836.  sve oblike bez H, koga u „stvarnom stanju” kod  Srba uopšte nema, i još mnoge druge.). Znao bi da danas svi govore „mi bi radili” ili „on će da dođe”, ali da to nikad ne može niti će biti standard. Jednostavno rečeno, svako ko hoće da govori o normi  mora znati bar elementarne normativne kriterijume. A T. Tasovac pokazuje da su mu to „španska sela”.

Jer, nije  logično da kritikuje pravopisnu srpsku normu, a da sam ne zna primeniti jedno od najsuštastvenijih interpunkcijskih logičko-sintaksičkih pravila da  iza zapete nikad ne može dolaziti  enklitika ( a Tasovac u svom tekstu piše: „... članovi Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Miloš Kovačević i Sreto Tanasić, su optuživali ombudsmana da...”). Nije logično da neko ko se bavi digitalizacijom srpskog kulturnog nasleđa ne zna da je srpski jezik „nematerijalno kulturno nasleđe” koje se kao takvo, kako to profesor prava B. Rakić  pokazuje,  po međunarodnim zakonima (čiji je potpisnik i Republika Srbija)  ne može niti sme političkim nasiljem  urušavati.

 Jednom rečju, u tekstu T. Tasovca nema ama baš nijedne naučno utemeljene misli. Kad bi se Vuk danas pojavio, ne verujem da o Tasovčevom tekstu ne bi ponovio ocenu koju je dao Jovanu Hadžiću:  da je u pitanju obični „fušer i šarlatan”. Sam T. Tasovac to potvrđuje svakom svojom rečenicom.  Svakome ko iz lingvistike išta zna to je bjelodano jasno. Kod Srba je,  očito,  mnogo  isplativije  biti lingvistički šarlatan nego naučno utemeljen srbista.

Redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu