Ima li cenu stari gradski park

S velikom radošću sam pročitala članak u „Politici” objavljen 18. marta pod naslovom „Trećina grada pod zelenim površinama” o tome šta je sve učinjeno u vezi s drvorednim sadnicama u Beogradu.

Redovno pratim rad „Zelenila Beograd”, naročito u našoj ulici (Nebojšina na Vračaru) i u Karađorđevom parku, i sa zadovoljstvom primećujem svaku novu sadnicu.

Na uglu Nebojšine i Braničevske ulice srušene su dve predratne jevrejske vile u čijem parku je bio restoran „Mala fabrika ukusa”, gde su se slavili dečji rođendani ili sedelo u bašti, dok su se deca igrala na igralištu u senci starog drveća. Park je posečen, a na mestu na kojem su bile vile sazidana je ogromna zgrada, koja kao brana neke hidrocentrale stoji na dnu ove vračarske padine i zatvara raniji pogled prema Hramu Svetog Save i kaskadnim poprečnim ulicama s ono malo preostalog zelenila.

Nekadašnji park se posle završene gradnje sveo na još nekoliko preostalih stabala bagrema i dva retka drveta severnoameričke maklure (maclura pomifera), adamove jabuke, potpuno zapuštena, godinama neorezana, ali s velikim krošnjama i krupnim plodovima, koji u jesen predstavljaju bogatu trpezu za ono malo preostalih ptica našeg kraja. Maklura je, inače, drvo tvrđe od hrasta, Indijanci su znali da je lekovita, a koristili su je i za izradu lukova.

Sa zebnjom čekam dan kad će se začuti motorne testere, jer uz ogromnu zgradu ne idu bagremovi i adamove jabuke, a pogotovo ne mala dženerika, koja već cveta. Na tabli, koja je dugo bila deo gradilišta, vide se neka bezimena „gumena” stabla, kao fikusi, kojima će nas investitor usrećiti. Nećemo se u proleće radovati rascvetalom bagremu, a ptice će pobeći u neki šumarak, možda i van grada.

Obraćala sam se na razne strane, bez uspeha pokušavajući da spasem šta je još preostalo od ovog zelenila. I onda u članku objavljenom u „Politici” pročitala da investitori ne mogu da seku stabla kako oni misle da bi trebalo, već podnose zahtev nadležnom sekretarijatu i uplaćuju naknadu za vrednost stabala koja se uklanjaju.

Da li ova preostala stabla bivšeg predratnog parka, njihova autentičnost i dugogodišnje opstajanje, njihovi cvetovi i plodovi, ptice koje se u njima gnezde i hladovina koju pružaju, koja je bila spas i radnicima dok je tu bilo gradilište, uopšte imaju cenu?

Možda će komisija u nadležnom sekretarijatu uzeti u obzir da nije samo novo ono što nas čini srećnima. Možda će nama i pticama ostati tih nekoliko stabala da u njih gledamo i da im se radujemo. I da barem leti zaklanjaju ogromnu novoizniklu zgradu.

Ako već nije kasno... ako komisija nije već odobrila i naplatila seču i ovih stabala.

Svetlana Vrbaški,
Vračar, Beograd