Šta bismo mogli da ponudimo Evropskoj uniji

Posle briljantnog teksta profesora Vladimira Vuletića objavljenog 14. jula u rubrici Pogledi i analize stanja u EU, za nas je i dalje „EU naše strateško opredeljenje”, iako je više od polovine građana protiv ulaska u EU. Pa ako je tako, hajde da vidimo šta bismo mogli ponuditi EU, a i ostalima, sem naše slavne istorije, a da je to autentično naše, ali inspirativno i prihvatljivo i za druge.

Ako su zapadnim elitama svaka druga reč demokratija i ljudska prava i ako navodno zbog uvođenja demokratije ruše vlade i vode ratove, hajde da im ponudimo sistem neposredne demokratije, oličen u samoupravljanju, koji smo imali, pa napustili devedesetih godina. A kao drugo, danas kad planeta nastoji da se podeli na dva suprotstavljena tabora, ponudimo reafirmisani pokret nesvrstanih, koji smo neposredno stvarali i koji je održavao ravnotežu između dva ondašnja bloka.

Svestan sam da će samo pominjanje ova dva pojma izazvati odbojnost zapadnih elita, ali to neće uticati na naš eventualni prijem u EU, ukoliko se ikad budu za to odlučili, pa ćemo pokazati da i mi „konja za trku imamo”.

Jugoslavija je razdrobljena, pored ostalog, zato što je samoupravljanje postajalo „zarazno” za druge i pretilo neoliberalnom sistemu, pa je činjeno sve da se kompromituje i proglašavano je komunističkom ujdurmom. Samoupravljanje nije produkt komunizma, jer da jeste, imala bi ga barem jedna istočnoevropska zemlja. Ono je naš autentični projekat. Brojni su razlozi zašto smo ga lako napustili, ali u traganju za alternativom surovom eksploatatorskom neoliberalizmu svet će kad-tad doći na neke oblike samoupravljanja. Uostalom, zar nam participativni oblici upravljanja koje bojažljivo uvode mnoge zemlje to ne potvrđuju? Razume se da samoupravljanje danas ne može biti isto kao u uslovima društvene svojine, ali smo ubeđeni da modifikovani oblici mogu egzistirati i u uslovima državnog, pa i privatnog vlasništva.

Najveći problem za afirmaciju ovih predloga, kako kod nas, tako i šire, jeste to što smo tridesetak godina u ideološkom vakuumu, kako profesor Vuletić kaže, „bez jasnih vrednosno-društvenih opredeljenja”, bez ideologije, ali smo sigurni da većina građana koji pamte to vreme, koji su ga proučavali i koji imaju informacije smatraju da je to bio najpravedniji sistem.

U nameri da se s praktičnog i teorijskog aspekta objasni suština dostignuća društveno-ekonomskog sistema poznatog kao socijalistički samoupravni sistem, koji se sprovodio u Jugoslaviji od početka pedesetih do devedesetih godina prošlog veka, grupa od oko 40 aktivista, među kojima su ugledni profesori fakulteta, doktori nauka i drugi, odlučila je da pokrene inicijativu za izradu naučnog projekta, organizovanjem tribina i pisanjem monografije kojim bi se sa svih aspekata objasnila suština tog sistema.

Utoliko je ova ideja značajnija, jer do sada nije bilo celovitog naučnoistorijskog pristupa koji bi dao naučnokritičku analizu tog sistema – šta je on bio, koji su mu bili dometi, da li je barem u modifikovanom obliku mogao opstati i posle rušenja komunističko-socijalističkih sistema u svetu, uvođenje višestranačja i ukidanja društvene svojine.

U nedostatku takvog projekta javljaju se brojne kontroverze, šta je taj sistem bio, koliki mu je ekonomski domet, da li je to bio eksperiment, utopija i slično. Prisutna su i zlonamerna osporavanja i omalovažavanja, bilo iz neznanja ili političke ostrašćenosti.

Želimo argumentovano da pokažemo kako je Jugoslavija zahvaljujući tom sistemu za kratko vreme uspela da dostigne nivo srednjerazvijenih zemalja, da podigne industriju i energetiku kao kičmu razvoja, da postane prepoznatljiva u svetu, gde gradi brojne objekte... Kako je uspela da obezbedi besplatno obrazovanje, zdravstvo, socijalnu zaštitu, visoke penzije, besplatne stanove za zaposlene (samo u Beogradu se gradilo 1.200 stanova godišnje). Kakav je položaj i koja su prava bila svakog radnog čoveka i šta ga je motivisalo da odlučuje da deo svoje plate izdvaja za podizanje novih pogona, da na nivou lokalne zajednice samodoprinosom gradi puteve, škole, objekte kulture... Čovek tada nije bio roba, „ljudski resurs”, već neko ko s drugima uzima sudbinu u svoje ruke i solidarno odlučuje. Želimo da objasnimo kakav je bio sistem raspodele novostvorenog bogatstva kojim je sve to omogućeno i kakva je u tome uloga države.

Upravo ovakav projekat treba da predočimo EU kao svoj doprinos, bez obzira na očekivane reakcije. Koristim priliku da pozovemo sve zainteresovane da nam se priključe na izradi ovog projekta.

Živomir Tešić,
politikolog u penziji