Zašto nam (skoro) niko ne veruje

U nedeljnom izdanju, 22. januara, na stranicama „Politike” pod naslovom „Zašto nas (skoro) niko ne voli”, izašli su tekstovi četvorice autora. Iz Novog Sada Dragoslav Bokan, iz Sarajeva Dušanka Stanišić, iz Zagreba Olivera Radović i iz Podgorice Novica Đurić.

Nisam ni naučnik, a ni novinar, nego inženjer elektrotehnike. Srednju školu sam završio u Zagrebu, fakultet u Sarajevu, a penziju zaradio u Zenici, gde sam proveo 38 godina u miru i dve u ratu. A 1994. godine sam imao dve civilne žrtve rata – izgubio sam sina i suprugu. Baš zbog toga zalažem se za istinu i suživot.

Zato pokušavam da dam odgovor na pitanje kojim su se bavila i navedena četiri profesionalca. Njihova prednost je teorija, a moja je životna praksa. Na pitanje zašto nas (skoro) niko ne voli, moj odgovor je – zato što nam (skoro) niko ne veruje.

Gotovo u svakom od pomenutih tekstova vidno mesto zauzimaju nedavni napadi na nedužnu srpsku decu u Sarajevu i na Kosovu, kao posledica mržnje prema Srbima koju izražavaju Bošnjaci, Hrvati i mnoge zemlje Zapada. Navode oni sve vidove mržnje ispoljene prema Srbima još od 1914. pa do ove godine. Spominju se tu i Titova negativna uloga, a i Hitler u nekom drugom kontekstu. Mnogo šta ružno što dolazi s druge strane o „zlim Srbima” gospodin Bokan je decidno preneo. I ostali autori su profesionalno opisali nenormalne i neodržive komšijske, odnosno međudržavne odnose.

Međutim, niko nije pomenuo pitanje suživota građana u navedene četiri države. Nažalost, ta reč, koju je nam ranije preporučivao patrijarh Pavle, a sada patrijarh Porfirije, postala je imaginarna. Zašto? Zato što je suživot rezultanta više komponenti: praštanja, pomirenja, poverenja i pravde, a narod vidi da njegovi lideri i intelektualne elite nisu spremni za to. Srpska elita na javnim medijima uslovljava ili potpuno odbija pomirenje. Jedni kažu: „Nema pomirenja sve dok svet ne prizna da je u Jasenovcu bio genocid nad Srbima”, drugi (predsednik jedne parlamentarne stranke) kažu: „S Hrvatima nikad neće doći do pomirenja”. Takve poruke zbunjuju nas sve, a spuštaju rampu onim Srbima koji se još nisu odrekli svoje dedovine i imaju želju da se vrate u Hrvatsku i Federaciju BiH.

Na pitanje iz naslova, odgovor bi mogao biti i – zato što su Srbi, u očima drugih, satanizovan narod koji i ne pokušava da sam sebe desatanizuje. Od mnogih analitičara može se čuti da su Srbi u ratu devedesetih, pa i sada, veliki gubitnici medijskog rata. Navešću samo neke primere.

U sećanju mi je ostala nesreća (za oba naroda), koja je zadesila Bijeljinu 1. aprila 1992. godine. Sarajevska televizija je u Dnevniku u 19.30 prikazala jezive snimke masakriranih tela na uličnim šahtovima, kućnim pragovima i drugim mestima u gradu. Novinar TV Jutel je saopštio: „Danas je Arkan sa svojom vojnom formacijom u Bijeljini ubio 52 pripadnika muslimanske nacionalnosti”. Da zlo po Srbe bude deset puta gore, samo dva i po sata kasnije, ista televizija je vršila prenos konferencije za štampu iz Njujorka, koju je držao ministar spoljnih poslova BiH Haris Silajdžić. Pred nekoliko desetina svetskih TV kamera, uz prezentaciju snimaka iz Bijeljine, on je izjavio: „Danas su srpske paravojne snage ušle u Bijeljinu i masakrirale 520 naših građana”. On je broj žrtava uvećao za deset puta, ali je imao podlogu za to.

Na drugoj strani, za protivnike u medijskom ratu Silajdžić je imao srpske diletantske novinare. Na osnovu lažnih izjava pojedinih srpskih izbeglica iz Zenice, u svet su slali neistinite optužbe na račun bošnjačkog naroda. Početkom juna 1992. godine beogradska RTS preuzela je od Srne i emitovala vest da je na Čelikovom stadionu „Bilino polje” formiran logor u kojem se nalazi 3.000 Srba. Sticajem okolnosti tih dana sam skoro svakodnevno odlazio na taj stadion. Na terenu i tribinama videle su se samo ptice, a u prodavnicama i kafićima ljudi, a ne zarobljenici.

U to vreme, bez ijednog imena žrtve, svedoka ili snimka, počele su da kolaju priče o spaljivanju Srba u visokim pećima zeničke Željezare i u livnici KPD „Zenica”. Pozvane komisije Crvenog krsta i drugih institucija samo su konstatovale da su Srbi, u sva tri slučaja, obmanjivali javnost. Da sam izbegao iz Zenice pre rata, a slušao te laži, možda bih i ja promenio pozitivno mišljenje o svojim komšijama i kolegama, Bošnjacima. Ovako nisam. Naravno, o narodu je reč. O zločincima i liderima, i njihovim i našim, nemam šta da dodam, a ni da oduzmem. Ne bavim se time. U vreme rata živeli smo u istim, teškim uslovima s narodom, a ne s njima. Kad govorim o suživotu, odnosno o praštanju i pomirenju, opet mislim na narod, a ne na njihove zločince, ma koje vere bili.

Svetko Latinović,
Kać