Зашто нас (скоро) нико не воли

Иза овог наслова крије се сама суштина оног што нам се, увек изнова, понавља и сваки пут нас опет растужи и једнако изненади.

Како разумети то што готово нико у (иначе веома морално осетљивим западњачким медијима) не реагује када се пуца у дечаке који се радосно спремају за верску прославу, ни када се прети малишанима на фудбалском турниру и туку њихови родитељи, нити када се песмом и урлицима острашћено призива убиство читавог тог народа?

Где су нестали принципи познатог нам инсистирања на „поштовању и заштити људских права”? И зашто ненаоружани цивили, па чак и дечица која рођењем припадају том обесправљеном народу, немају права на оно што добијају сви њихови вршњаци у овом делу света?

Сва та питања остају пред нама без јасног одговора, посебно ако се има у виду да смо у оба светска рата били „на правој страни” историје, гинући и крварећи у борби против империјализма, фашизма и расизма. Дакле, против свега онога што је у нашем добу оцењено као морално и политички некоректно и погрешно.

Проблем је у томе што ми већ неко време живимо у једној сасвим другачијој епохи, која је с презиром одбацила велики део свега „што је (доскоро) било” и широм отворила могућност агресивне реинтерпретације реалности, до њеног непрепознавања.

Део овог новоуспостављеног наратива повезан је са стварањем пожељног модела „универзалног кривца”, где се, уместо Хитлерових Немаца, на оптуженичкој клупи и стубу срама одједном појављују Срби, као једино криви за све што се лоше и зло дешавало приликом комадања и уништења „велике Југославије”.

Бестидно се заборавило на огромно страдање српског народа у Првом и Другом рату, када смо били на бранику светске правде и истине. Те жртве и сви ови подвизи су на почетку нове, „глобалне историје” заборављени или потпуно маргинализовани. Па смо постали жива мета за одстрел од стране западне (најмоћније) стране света.

Тиме су се – по трећи пут у скоријој историји – окористили наши некадашњи суграђани, а сада непријатељски настројене комшије на простору „западног Балкана”.

Први пут су то радили после завршетка Првог светског рата и стварања „прве Југославије”, где су брзо и себично заборавили на великодушност победничке српске војске, вешто нападајући нову власт за тобожњу великосрпску хегемонију и уцењујући је тим својим незадовољством.

Па су то опет радили на крају Другог светског рата, када је услов за Титову идеју „братства и јединства” постало принудно заборављање оноликих српских жртава у НДХ, по логици „немојмо да дирамо старе ране да бисмо изградили заједничку, бољу будућност”. Па се све радило „по кључу”, али с вечним неповерењем према „српском национализму”, кога је свемоћни југословенски маршал једино кривио за све проблеме у веома сложеним међунационалним односима „друге Југославије”. Тако су поново заборављени страшни злочини хрватских шовиниста и нациста према српском народу. А све то „ради мира у кући”, као да је опраштање почињеног зла икада нешто добро донело земљи и правосуђу у којима је допуштен „злочин без казне”.

Тако је сада опет, али овог пута на спољашњу иницијативу, за ексјугословенске нације дошло до привлачне могућности поновног извлачења директне политичке користи из напада на Србе. Створен је заједнички фронт разбијања Југославије кроз оптуживање искључиво српске стране за све лоше што се догађало почетком деведесетих година.

А да би то било могуће, ваљало је трајно угушити сваки глас истине који не би потврђивао овакву пројекцију „нове политичке реалности”. Много више „политичке”, него „реалности”, бескрајно далеко од непосредног „збивања на терену”.

И за ту прилику и овакве потребе створена је платформа потпуно „виртуелне стварности”, која није ничим зависила од стварних дешавања, разлога и пропорције почињених ратних злочина. Било је важно само окривити српски народ и његово политичко и војно руководство за све побијене цивиле, спаљена села и уништене градове уздуж и попреко некадашње СФРЈ.

Тиме се максимално поједноставила слика описа нових балканских ратова, са само једним универзалним кривцем и много „његових невиних жртава”.

Тако је створена и атмосфера линча и прогона свега што је имало ма какве везе са Србима, чак и онда када су баш они били највеће жртве на простору од Словеније, преко Хрватске и Босне, па све до косовске аутономне покрајине. И сви мировни преговори и међународне конференције су имали управо такву агенду, као једино прихваћену визију ове новокомпоноване „реалности”.

На тај начин је успостављен својеврстан „политички расизам”, по коме уопште и не могу да постоје никакве „српске жртве”, пошто су Срби „криви за све” и тиме заслужују сваку несрећу и страдање, попут Немаца и Јапанаца током последњих година Другог светског рата.

Уз то су ти исти „зли Срби” у западној јавности описани и као „мали Руси”: као једини пријатељи тек обновљене постсовјетске Руске Федерације, чиме је цела ова ствар „закуцана” и постављена (по нас) у још гори међународни контекст.

Када се то накалеми на већ постојећи наратив о нама као реметилачком фактору „мира на Балкану”, србофобија је званично легализована. Она је тиме постала једино дозвољени начин интерпретације догађаја у којима смо, на било који начин, учествовали. Чак и онда када је реч о ненаоружаним српским цивилима и њиховом страдању. Са све нападима, урлицима и пуцњима на српску децу на Косову и у Сарајеву, који с разлогом привлаче пажњу и бригу српске јавности свих ових дана.

На то се морамо навићи, али не и пристати на улогу пасивне жртве по већ испробаном плану разбојничког отимања наших територија и некажњеног застрашивања нашег народа.

А то можемо да постигнемо само убрзаним развијањем наше свести о неопходности српског јединства на свим нивоима да бисмо се изборили за продужетке и победу у скоро, чинило се, изгубљеној утакмици.

Али, то је већ тема за неку другу и много дужу анализу.