Blagotvorna moć „stare vere"

Dalmatinski katolici, na obali, ostrvima i u kontinetalnom zaleđu odvajkada nazivaju i percipiraju pravoslavlje kao „staru viru“ (ekavski: veru). Ova formulacija nastala je iz vizure srpskopravoslavnih preobraćenika koji su prešli u katoličanstvo. Pamćenje tog čina konverzije, manje ili više, prenosilo se kroz nanizane vekove, s generacije na generaciju.

Memorijska matrica i vrednosna konotacija pojma i sintagme „stare vire“ govori o izvesnom poštovanju prema starom, formalno napuštenom, istočnom hrišćanskom obredu. Mentalno i egzistencijalno, postojala je neka potreba, arhajski damar da se kontinuira to sećanje i samosvest na religiozni, kulturološki, pa i civilizacijski rez.

O nepotrošivosti i moći tog arhetipa danas svedoče konzervirani i redizajnirani, ali sačuvani običaji starosrpskog, paganskog, pa hristijaniziranog nasleđa kod dalmatinskih i inih katolika (slavonskih, sremskih i bačkih), naročito kad su u pitanju božični rituali i krsne slave.

Viši kvalitet tog kontakta, dublja spona, je potreba katoličkih vernika, potomaka davnih konvertita, da se u kritičnim životnim situacijama obrate za pomoć srpskopravoslavnim sveštenicima. U prvom delu ovog teksta Nadvremenski refleksi „stare vere“ videli smo da dokazi o toj praksi potiču najmanje od početka 18. veka. Ovde ćemo pratiti zabeležene slučajeve od kraja 19. do druge decenije ovog veka.

Dva talira za zadarskog popa

Dr Nikodim Milaš, istoričar i episkop dalmatinski (1890.-1911.) u svom polemičkom spisu „Pravoslavna Dalmacija“ (1901. g.) spominje „staru vjeru“ plasirajući teško održivu konstrukciju po kojoj je ta sintagma dokaz neprevaziđene ljubavi Hrvata prema pravoslavlju još od 9. stoleća odnodno od doba Ćirila i Metodija „jer je u duši hrvatskoga naroda ukorjenjena ljubav prema istočnoj crkvi, koja mu je štitila njegovo slovensko bogosluženje“. Dakle, Milaš se uopšte ne referiše na konvertitski kompleks kao sindrom koji je hranio svest o „staroj veri“.

Međutim, on beleži simptome koje ćemo navoditi u daljem tekstu. „Hrvatski narod“, piše episkop, „k sveštenicima te stare vjere dolazi na molitvu i danas pri svakoj svojoj domaćoj nezgodi. Bar tako je kod današnjih Hrvata, koji su na dalmatinskim ostrvima“.

Tršćanski novinar Đuzepe Modrić, poreklom Dalmatinac u svojoj briljantnoj studiji (G. Modrich, La Dalmazia, 1892.), u posebnom poglavlju daje karakterologiju dalmatinskih Morlaka (Vlaha). To je venecijanski etnonim za ratničko-stočarske, nomadske srpske rodove koji su, u neprekinutim talasima, od 12. do 19. veka migrirali u dalmatinska brda, gradove i ostrva, najčešće primajući katoličku veru.

Inkvizitori (inspektori, izveštači) mletačke vlade tretirali su ih kao jedinstven etnos (po jeziku, običajima, narodnoj poeziji), a obredna distinkcija (katolici-pravoslavni) bila je jedina razlika koju su uočavali.

Modrić, po rođenju Morlak-katolik, kaže: „Više nego religiozan, Morlak je sujeveran: veruje u vračarske veštine, u uticaje dobra i zla, u isterivanje duhova, u mađije. Kada kreće u lov ili sreće staricu koju bije glas da je veštica, sakrije pušku a i sam se po mogućnosti sakrije. Ako je katolik duboko veruje u spasonosni uticaj grčkog (pravoslavnog, op. aut.) Jevanđelja. Poznajem zadarskog grčko-pravoslavnog popa koji je stekao imetak čitajući Jevanđelja nad bolesnom decom. Taj pop blagoslovio je i mene
nekoliko puta u detinjstvu, i sećam se da ga je moja siromašna majka za kratku molitvu nagradila s dva fiorina (oveća srebrenjaka, op. aut.)“.

U egzistencijalno kritičnim stanjima katolik traži spas u mističnim moćima “stare vire”. Kad upadne u granične situacije kao što su bolest ljudi ili stoke, kad mu se, odjednom, užiži ulje ili ukvasi vino, ili mu krepava blago, kad nema poroda, ili mu se desi duševna bolest u porodici... on udara prečicom. Tada nije sklon dugotrajnoj i neizvesnoj, klečećoj molitvi, već stupa u akciju, traži brzu “likariju”, prizivajući parabožje moći, pa makar i pomoć „sila nečistih“.

Međutim, kako to primećuje i Modrić, nema suštinske razlike u opštemorlačkom, katoličkom ili pravoslavnom uverenju da vradžbine mogu pomoći u nevolji. Pikantno je samo pravilo da se, u takvim slučajevima, i jedni i drugi okreću na istu hrišćansku stranu- ka istoku. U ovim slučajevima, sama hristijanizacija se doima kao pokorica bajanja, gatanja, vračanja... U dubljem, arhaičnom sloju, “verje” se lako istanji u ritualni mizanscen, epiderm istinskog suje-verja!

Lanci za stoku

Sedamdesetih i osamdesetih godina proteklog veka znalo se da neki srpskopravoslavni parohijski sveštenici uživaju izvesne blagodeti, kao onaj Modrićev zadarski pop. Najčešće su se spominjala naselja u okolini Sinja i Splita (Dicmo i Kaštela). Takve vesti stizale su i posle obnove dalmatinske episkopije, od 1999. godine.

Deceniju posle te restauracije, u beogradskoj štampi objavljena je reportaža, živopisno svedočanstvo, najnovija potvrda fenomena “stare vire” (Biljana Stjelja, Svetinje bez vernika i svetaca, “V. Novosti”, 24. april 2010.). Autorka priče posetila je kapelicu Svetog Save u Splitu i tamo zatekla nekolicinu vernika, isključivo katolika, koji su sedeli na klupi u priprati, čekajući da ih primi mladi pop koji je, za to vreme, pred ikonostasom, već slušao tihu ispovest jednog bračnog para (katoličkog). Čekajući na svoj red, jedna sagovornica, katolkinja joj je rekla: “Oduvek je u Dalmaciji pravoslavlje negovalo potisnute običaje, skoro pa paganske, za razliku od naše crkve. Vaši su sveštenici “staroverci”. Zato se njima i obraćam za pomoć, molitvom”.

Tim povodom, tadašnji episkop dalmatinski Fotije (Sladojević), izjavio je reporterki: „Istina je da u naše crkve dolaze rimokatolici. I to ne samo u Splitu već i u Zadru, Šibeniku i u naše manastire. To je oduvek tradicija i oni našu veru nazivaju ’starom virom’. Oni kažu da im pravoslavne molitve pomažu i mi to podržavamo“.

U istoj reportaži, splitski pravoslavni Srbin Momčilo Rusić (tadašnji čelnik Srpskog nacionalnog Vijeća za splitsko-dalmatinsku županiju) kritikuje pravoslavne sveštenike da neke čudne molitve izgovaraju: „Posipa se so preko ramena vjernika, govore se neke čudne mantre. Zato smo se i obraćali pismima vladici. Molili ga da to spreči i vrati pravoslavlje svom narodu“, a na šta je vladika Fotije odgovario: „Bilo je doduše primera gde narod donosi delove garderobe, pa čak i lance za stoku, da bi ih blagoslovili naši sveštenici, ali niko nije radio ništa što nije u skladu sa pravoslavljem. Bar ne da ja to znam”.