Da li su ludaci maskirani neprijatelji režima

U želji da predstavi značaj i posebno mesto ludaka u dramama jednog domaćeg autora, msr Zorana Ćupić napisala je rad „Savremeni Hamlet sa lobanjom u ruci – tipovi i govor ludaka u dramama Dušana Kovačevića”, objavljen u Zborniku radova sa Osmog naučnog skupa mladih filologa Srbije, održanog 10. aprila 2021. na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

Sintagmatske konstrukcije naslova i podnaslova

Piščevo ukazivanje na distinkciju između likova i lica, ali i sintagmatske konstrukcije naslova i podnaslova, kao što su: „Klaustrofobična komedija”, „Urnebesna tragedija”, „Profesionalac” (podnaslov: „Tužna komedija po Luki”), „Generalna proba samoubistva” („Malo gorča komedija o laži”), „Život u tesnim cipelama” („Pornografija života i smrti”), „Kumovi” („Komedija svakodnevne tragedije”), neminovno ukazuju na specifična antitetična stilistička svojstva koja imaju stilogenu vrednost i postižu dramski efekat izneverenog očekivanja, ali i diskurzivno upućuju i određuju dramsku konstrukciju, navodi naša sagovornica, koja je u prethodnim razgovorima govorila o prvom i drugom tipu ludaštva.

– Preispitivanje pojma stvarnosti je prisutno u dramama Kovačevića, a pod okriljem fenomena ludaštva često i biva ostavljeno kao otvoreno pitanje. Komedije koje su bile predmet istraživanja, satirički su nastrojene, kritički, sa puno izrugivanja, hiperbole, alegorije, alogičnih i oksimoronskih sklopova, citata, aluzija i sa ciljem prikazivanja sveta kao ludnice, a počevši od mikroćelije sveta – porodice – navodi Ćupićeva.

Pitanje stvarnosti i realnosti sveta

Međutim, ističe da su komedije „Generalna proba samoubistva”, „Život u tesnim cipelama” i „Kumovi” jezički oblikovane tako da nadograđuju pomenute dramaturške mehanizme, pomeraju žanrovske granice, postavljaju pitanje stvarnosti i realnosti sveta.

Drama „Generalna proba samoubistva” u prvi plan stavlja fenomen ludaštva, pre svega prikazujući lik samoubice, arhitekte, glumca, a potom i kroz ostale likove. Cilj je nadograđivanje realnosti, ali i postavljanje osnovnih problemskih egzistencijalnih pitanja čoveka u svetu (ne)slobode. Govorna karakterizacija je krojena tako da podseća na crnu komediju, tragikomediju, a sa neminovnom gorčinom koja ostaje.

– Kroz iluziju pozorišta i stvarnosti, opet se susrećemo sa travestiranjem običnosti, i preterivanjem do granice grotesknog. Kroz lik arhitetke, samoubice, glumca zapažamo lik ludaka, trenutno posrnulog, sa lobanjom u ruci, a na osnovu čijih postupaka možemo i postaviti problemsko pitanje ovoga rada: Da li su ludaci maskirani neprijatelji režima, posrnuli pojedinci, hamletovski karakteri sa lobanjom u ruci kao žrtvom savremenog doba? – objašnjava Zorana.

Naizgled tragične situacije su uspevale ostvariti efekat komičnog, a fragmentarnost u građenju likova je postignuta govornom karakterizacijom.

Vizija ludaštva iz komičnih situacija prelazi u tragičnost

Fenomen ludaštva iskazan u jeziku glavnih likova drama na dva načina kroji karaktere koji su u suprotnosti sa svetom u kome žive i stoga bivaju odbačeni. Koliko vizija ludaštva može iz komičnih situacija da pređe u tragičnost, ukazuje i govor psihijatra na kraju drame „Generalna proba samoubistva”, a koji poprima karakteristike intimnog i misaonog monologa, sa dozom ciničnosti.

Polifoničnost u dramskom izrazu je posebno prisutna u dramama „Život u tesnim cipelama” i „Kumovi”. U prvoj se čitalac susreće sa likovima koji su zbog egzistencijalne krize postali žrtve sistema, ideologije i bivaju podvrgnuti eksperimentu koji ih, hteli oni to ili ne, odvodi u ludilo. Cirkuska igra sa tragičnim krajem kao da upozorava na ono što se u ranijim dramama davalo u nagoveštajima, a doživljaj smrti, slobode i ludila se najbolje vidi u dijalogu Rade i Steve.

Tipovi ludaštva

Prikaz fenomena ludaštva u govoru i tipovima se menjao tokom dramskog opusa Dušana Kovačevića. Krenuvši od jednodimenzionalnih likova čije je ludaštvo potvrđeno klinički, ali često i bezopasno, preko likova ludaka koji su pretnja po sistem i ideologiju, predstavljajući mislene ludake, stiglo se do likova koji u sebi sadrže mešavinu prva dva tipa. Takvi likovi svoje ludaštvo ne vide, ne prihvataju i imaju zazor, a možda su i najopasniji, dok njihova tragičnost to i potvrđuje.

– Pomenuti tip likova ludaka srećemo i u drami „Kumovi”, gde se pisac potpuno poigrava sa granicama žanra i odnosom stvarnosti i fikcije. Jezičko-stilske karakteristike postaju upečatljive po nemuštom jeziku, onomatopejskim uplivima, nestvarnim i neočekivanim obrtima, a odnos autorskog govora i govora likova najbolje se slika u didaskaliji: Pitanje: „Ko sam ja”, koje dečak Neven postavlja na kraju drame može postati i univerzalno, ali i retoričko pitanje svih višedimenzionalnih ludaka poput Teje Kraja, koji u „Profesionalcu” stoji ukopan na kraju i kaže: „Ja nisam lud”, Teje Kraja, bosonogog prevodioca Šekspira iz „Klaustrofobične komedije”, Ilije Čvorovića iz „Balkanskog špijuna”, Stefana Nosa, glumca iz „Generalne probe samoubistva”, Milana iz drame „Kumovi”.