Kolibri igra šah sa Mladićem u Ševeningenu (2)

Dara iz Nemačke sinoć je iznenada banula kod mene kući. Bila je tužna i razočarana jer je izgubila i drugog muža, Milenka. Mislila je da će bar sreću i spokoj naći u starosti, jer je odlučila da se vrati iz Nemačke u svoj zavičaj. Prvi muž umro je pre desetak godina. Teško ga je prežalila, našla je pukovnika u penziji iz Beograda i u njega se zaljubila kao da je tinejdžerka a bogami i on u nju.

Eto, umro čovek od srčanog udara. Dara je došla kod mene jer je Milenko bio i moj prijatelj, da zajedno damo parastos u srpskoj crkvi Sveta Trojica u Roterdamu. Obavili smo to u nedelju ali Dara je i dalje bila tužna i ćutljiva.

Zato sam odlučio da je vodim u jedan lep bistro u centru Den Haga. Gazdarica je Bugarka Pola. Pre nego što je došla ovde pevala je po beogradskim kafanama i zaradila milione. Od tih para kupila je restoran i bistro u sred Haga. Kada Pola zapeva  „Zajdi zajdi” ili „Jovano, Jovanke” dobijete žmarce uz kičmu. Celo telo vam se propne u uši. To je veliko uživanje. Osim toga Pola zna i mnoge duhovne pesme, pravoslavne.

Ona je pravi lek za Darinu ranu. Namerno smo otišli kod Pole u ponedeljak pre podne, jer tog dana nema nikog u barovima u Hagu. Svi su na poslu i rade i gazdarica može da nam se u potpunosti posveti. Ona mene poštuje zato što sam joj u ključnom momentu pomogao da ne propadne.

Dugovi su joj se nagomilali i nije mogla više da vodi restoran koji je propadao. Našao sam joj firmu sa kojom je potpisala ugovor da im svakog dana pravi 170 obroka i njen prijatelj Španac da to odveze do kantine.

Taj ugovor je potrajao dve godine. Taj posao je, ne samo spasao, nego i novčano podigao. Zbog toga je uspešno prodala restorana koji nije imao dugova i nalazio se na fantastičnoj lokaciji u centru. Moram da pomenem Dejana Čarapana, košarkaškog trenera iz Kruševca, bez koga sve ovo ne bi uspelo.

Pola nas je primetila kad smo prilazili bistrou „Amerika”. Istrčala je napolje sa raširenim rukama i zagrlila me uzvikujući kao sestra, sa suzama u očima: „Tornado srce, hvala ti što si došao.”

Ušli smo unutra i pričali kao da smo na srpskoj slavi - svi u glas. Pola i ja smo pili pivo a Dara vino. Namignuo sam Poli i ona je to shvatila. Popela se na sto i zapevala „Zajdi, zajdi”.

Darinka je počela da jeca. Rekao sam joj da slobodno plače, to radi i Pola kad je potrebno. Posle dvadesetak minuta prolaznici su gvireli kroz staklo i slušali Polu, koja je imala tako moćan glas kao Edit Pjaf. Jedan po jedan prolaznik  ulazio je unutra, a bistro je već bio dupke pun. Ponovo sam davao signale Poli, namigujući sa oba oka.

Prestala da peva i trkom otišla iza bara. Ja sam uzeo blokče i olovku i prihvatao narudžbe dok je Pola pravila koktele i sipala piće. Mi gastarbajteri znamo najbolje da hvatamo muvu u letu. Treba potrčati raditi kad ima posla a kad treba pevati i uživati.

Daru smo ostavili samu za jednim malenim visećim stolom. U toj velikoj gužvi nisam ni primetio da za Darinim stolom stoji jedan korpulentni crnac. Video sam ga sleđa i primetio da sa Darom priča nemački.

Otišao sam do Pole sa upitnim pogledom. Ona kaže: „Nema problema, to mi je stalni gost i mi ga zovemo `Kolibri`. Prsnuo sam u smeh zato što jedna žena metar i žilet zove jednog čoveka od dva metra Kolibri. Pola kaže da on zna da peva, uglavnom bluz i džez.

Prišao sam Darinom stolu i pogledao Kolibrija pravo u oči. Oči su mu bile boje mediteranskog neba. U sekundi smo se prepoznali i čvrsto zagrlili kao braća. Uzvikujući ja njemu Soko, a on meni Tornado.

Darinka se u čudu čudila odakle se mi znamo. Objasnio sam joj gde sam ga upoznao i kako smo radili nekada zajedno na stanici. Ona mi je rekla da i ona njega zna, da je bila u poseti kod komandanta Mladića u Ševeningenu više puta.

Kolibri je njegov najvažniji asistent. Pomaže mu u šetnjama, čak mu pravi i ručak, čisti kuhinju i ćeliju i što je najvažnije igra sa njim šah svako popodne. Kolibri se nasmejao od usta do usta i izvadio notes iz džepa. U njemu se videla evidencija rezultata svakodnevnih šahovskih partija.

Pogledao sam unazad dva meseca. Svuda je bilo rezultata 11:3, 2:4, 18:7... u korist Mladića.

Kolibri mi je rekao da Mladića ne može da pobedi ni direktor zatvora. Takođe mi je rekao da mu je to ime `Kolibri` dao Mladić. Usput se pohvalio sa par rečenica koje je naučio na srpskom: „Marš u p.m. ili „Tvoja žena ima p...., ili „Ajde pevaj kolibri”.

U stvari Mladić je hteo da kaže ajde igraj šta toliko razmišljaš, objasnila mi je Darinka. Ona odlazi kod Mladića jer ga je prihvatila kao oca, posle onog slučaja kad su joj ustaše ubili oca u koloni i majku teško ranili.

U Darinkinom prisustvu niko ne sme nešto da kaže protiv Mladića. Jer, kako kaže Darinka (sa tim se slažem), Mladić je branio srpski narod od novog nailazećeg genocida, a da je Mladić ostao u Krajini ona ne bi pala.

U međuvremenu došla Polina ćerka i zet Holanđanin. Odmah su se latili posla. Pola je došla za naš sto, ponovo me grleći da vidi i Kolibri uz jecaj - Tornado srce.

Predložio sam im da idemo na ručak u jedan argentinski restoran, do koga ima par minuta hoda. Restoran ima izvanredno meso sa roštilja, balkanske salate i priloge, samo su pod španskim imenima. Nisam im rekao da sam u njemu radio kao kuvar četiri godine i da zbog toga imam kod gazde popust i do 90 odsto.

Hteo sam da ih počastim. Taj popust mi daje gazda Santos valjda se nada da ću da se vratim na posao. On ne zna, bolje, čistije i isplativije raditi kao obezbeđenje nego na roštilju gde imate svakodnevno i do 200 gostiju.

Pozdravili smo se sa Polinom ćerkom i zetom, mahnuli sa vrata gostima bistroa i otišli kod Santosa.

Tornado Holandija