Соко ми је спасао живот (1)

Стигао сам на посао тачно у петнаест до седам ујутру, да заменим ноћну смену и да имам довољно времена да попијем капућино на миру. Кажем на миру, пре него што крене радно време на овој прометној централној железничкој станици у Ротердаму кроз коју дневно протутњи више од 800 хиљада душа.

Отишао сам по капућино на перон 13 јер је тамо најукуснији, не зато што тамо имају најмодернији италијански апарат, већ у тој мини кафетерији ради прави Талијан. Зна све финесе како да направи структуру и архитектуру правог капућина.

Кренуо сам ка подруму станице у канцеларију да 10 минута уживам у капућину, а пероном 14 протутњао је брзи воз ка Долдрехту. Са једног прозора се чуло громогласно и јасно: Ееееј Сваааа!

У секунди сам схватио да је колега Октавио опет закаснио на посао. Не само то, него је и омануо воз и отићи ће 25 километра даље, а док се врати у Ротердам проћи ће дебелих четрдесетак минута.

Колегама из ноћне смене сам рекао да могу кући на спавање и да горе Сва већ дежура на критичном перону број 16.

Ту је највећа фреквенција радника, студената који ујутру рано иду на посао према свим градовима у Холандији. Да би стигли на време до 9 часова.

Међутим, баш ту има и највише подземних катакомби где спавају наркомани, бескућници и просјаци. Бука возова их буди и они измиле из својих јазбина ометајући путнике. Траже новац (просе) а неки богами ништа не питају него џепаре.

Плава униформа најбоље је стајала Октавију од свих колега у фирми. А у фирми је било 20 000 чланова обезбеђења који су радили по целој Холандији (аеродроми, болнице, станице, полиције, затвори...)

Није ни чудо, јер је Сва (тако смо га звали) био висок два метра, црнац из Суринама. Имао је крупне плаве очи (добро сте прочитали) и велик нос.

Једно време сам га звао „чоколадни”, на што су се сви Холанђани смејали кад би им објаснио шта то значи. Сва ми је рекао да измислим друго име за њега јер је то предугачко. Од тада сам га због великог носа и уопште свега у послу назвао „Соко”, што се њему много допало.

У суштини било је тако, где ја оком он скоком. Нико се није на њега љутио и сви су га слушали. Дан данас захваљујем Богу што је тог дана радио са мном у смени. Наиме, били смо обезбеђене на станици да осигурамо сигурну и брзу циркулацију великог броја путника. Све што је сметало на том путу смо уклањали, џепароше, просјаке, криминалце, наркомане...

У многе продавнице на станици нисмо залазили. Они су имали своје интерне, приватне секуритије и наш посао није био да водимо рачуна о њима. На самом улазу у станицу (говорим о старој станици) био је супермаркет АХ. Ту је било и двадесетак шалтера за куповину карата. Ту је била и највећа гужва. Правећи кругове по станици, преко тунела и перона  најмање смо сто пута дневно морали да прођемо кроз ту гужву.

Ишао сам три корака напред а Сва иза мене. Осетио сам туп ударац о лево раме. Флаша је склизнула низ леву руку и пукла у парампарчад на бетону. Црно вино је попрскало све људе десет метара у круг. Окренуо сам се и видео како Сва млати неког са песницама по лицу. Из све снаге сам се раздао: „Соко стоп”!

Знао сам да због овог инцидента можемо изгубити посао или чак отићи у затвор.

По закону ми не смемо употребљавати силу него само вербално деловати. Оно што нисмо у стању да средимо, звали би полицију. За те ситуације имали смо једно дугме и они би дошли за пар минута.

Сва ме је послушао. Престао је да га удара али је остао да седи на њему. Позвао сам полицију и они су га изнели напоље и убацили у полицијски комби (марицу) која је блиндирана. Узели су од нас кратак записник и отишли у канцеларију да обучемо другу униформа јер је ова сва уфлекана од вина.

Сва је причао брзо и неповезано. Ипак сам докучио шта је то било. Наркоман је украо вино у супермаркету. Изашао је напоље пробијајући се кроз гужву. Онда је видео мене, некога кога виђа сваки дан на станици и помислио је да сам дошао да га хапсим.

Зато је из све снаге замахнуо флашом у намери да ме удари у главу. Но, на моју срећу и његову несрећу није видео Сокола иза мене који је реаговао као муња и бацио се на њега. Зато ме је флаша само окрзнула. Иначе, да ме је погодио најмање што би ми се догодило остао бих инвалид. И то због вина које је коштало три евра. Бог ме помиловао, можда зато што сам ја из најпознатијег виногорја из Србије и бивше Југославије. Одрастао сам захваљујући грожђу јер смо тога највише имали код куће.

Држава је срушила ову станицу до темеља и направила модерну станицу у виду брода. Све је електронизовано: више није могло да се уђе у воз без електронске карте која је отварала све рампе. Проширили су станицу и смањили гужву.

Наркомане, дилере, ситне криминалце извели су одатле и  убацили у прихватне центре, нека врста сигурне куће где имају кров над главом, туш и кревет као и један оброк џабе.

То је значило за мене и Сокола губитак посла. Сокола су пребацили да буде обезбеђење у УН. Ја сам то одбио јер је тамо фиксна плата док овако могу и дупло више да зарадим јер сам радио и по 250 сати месечно.

Мене су пребацили у клинику Сан Франциско.

Нисам више имао контакта са Соколом. Он је радио свуда по свету. Осим тога, наш посао се ради у три смене и још када узмемо временске разлике на разним меридијанима, биле су мале шансе да се нађемо. Да не говорим о мобилним телефонима које мењамо као Цига коња. Тако је прошло петнаестак година док сте рекли - бритва.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика