Autor: Đorđe Vukadinović

Objašnjavao sam već zašto prema izborima gajim podeljena osećanja. Sviđa mi se što su svi patrioti, što svi vole Srbiju i „malog čoveka”, a ne vole MMF i belosvetske ucenjivače. Niko ne pominje NATO i priznanje kosovske nezavisnosti, svi brinu o narodu i radnim mestima. Loša strana je, pak, to što se predizborna obećanja brzo tope i to što su u ovom periodu strasti usijanije nego inače, i što se sve...

Teško je reći ko će se pre, odnosno teže navići na činjenicu da je Tomislav Nikolić novi predsednik Srbije – on sam, deo domaće javnosti, ili takozvana međunarodna zajednica. Zapravo, mislim da će ovi poslednji imati najmanje problema. Oni se preterano ne vezuju za ličnosti nego vrlo pragmatično gledaju ko je koliko „kredibilan”, odnosno uticajan i voljan da „isporuči” ono do čega im je stalo. Oni...

Objašnjavao sam već zašto prema izborima gajim podeljena osećanja. Sviđa mi se što su svi patrioti, što svi vole Srbiju i „malog čoveka“, a ne vole MMF i belosvetske ucenjivače. Niko ne pominje NATO i priznanje kosovske nezavisnosti, svi brinu o narodu i radnim mestima. Loša strana je, pak, to što se predizborna obećanja brzo tope i to što su u ovom periodu strasti usijanije nego inače, i što se sve...

Srbiji opet preti postizborna drama, iako, paradoksalno, rezultati nikog iole upućenog nisu mogli iznenaditi, s obzirom na to da su oni – bar kada se radi o odnosu između dve najveće stranke – već mesecima vrlo slični, sa svega nekoliko procenata prednosti na jednu ili drugu stranu. S tim da su na kraju i jedni i drugi dobili nešto manje od očekivanog, a SPS nekoliko procenata više, što je Ivicu...

Ne, nije ovo tekst o Milošu Obrenoviću i Drugom srpskom ustanku, iako je juče bila godišnjica ovog događaja. (Mada, sad kad razmislim, možda ipak i ima veze sa nekom vrstom okupacije i borbom za slobodu – razume se, u uslovima dvadeset prvog veka.) Godinama se u sitne sate vraćam sa posla preko Terazija, na kojima su sve to vreme – donedavno – stajala dva drvena kioska, po jedan sa svake...

Izuzmemo li kosovsku i NATO tematiku, najčešća meta mojih kolumni u poslednje vreme bio je naš „evropski put“. Taj put je, po mom mišljenju, u ovom trenutku loš i besperspektivan – ali moja poenta je da mi čak ni njime ne idemo posvećeno, iskreno i valjano. Da bih to obrazložio, navešću nekoliko nevezanih, naizgled sitnih, ali, verujem, indikativnih primera. Primer 1. Znam neke fanatične...

Ne znam kako vam se čini i kako reagujete na ovaj početak predizborne kampanje. Ali meni neprestano pred očima lebdi slika neke loše predstave, ili neuspešnog koncerta gde se oni sa bine trude da „naprave atmosferu” i nekako animiraju proređenu i prilično ravnodušnu publiku, a pri tome ni sami previše ne veruju u to što govore i kao da svi, i publika i akteri, jedva čekaju da se priredba...

Kada sam na ovom mestu pre nekoliko meseci pomalo u šali napisao kako se plašim da će „kandidatura” na kraju biti „najskuplja srpska reč” nisam slutio da će se ta ironična konstatacija tako brzo i tako bukvalno potvrditi. To šta smo mi sve, i bukvalno i simbolički, morali istrpeti i isporučiti za puko dobijanje statusa kandidata, neki drugi nisu morali – a verovatno ne bi hteli i da im je...

Sve ovo što ovih dana gledamo u briselskoj reprizi neuspele decembarske premijere samo je finale i logičan završetak procesa koji je otpočeo povlačenjem rezolucije o Kosovu u Generalnoj skupštinu UN 9. septembra 2010. i posledičnom odlukom (pogrešna procena–glupost–predaja–izdaja?!) da se u „tehničke” pregovore sa Prištinom uđe sa Briselom kao „posrednikom” i Vašingtonom kao „supervizorom”....

Ne volim nasilje. Sumnjivi su mi golobradi revolucionari i fanatici koji u ruci uvek imaju gotov odgovor na sva pitanja. Cenim borbenost i hrabrost, ali skeptičan sam prema raznim „mladim gnevnim ljudima”, najčešće ne mnogo radišnim ni obrazovanim, koji kamenicama i Molotovljevim koktelima pokušavaju da reše „svetske”, a uz put i neke svoje materijalne ili psihološke probleme. Ali ništa manje...