Gužva na postolju

Objašnjavao sam već zašto prema izborima gajim podeljena osećanja. Sviđa mi se što su svi patrioti, što svi vole Srbiju i „malog čoveka”, a ne vole MMF i belosvetske ucenjivače. Niko ne pominje NATO i priznanje kosovske nezavisnosti, svi brinu o narodu i radnim mestima. Loša strana je, pak, to što se predizborna obećanja brzo tope i to što su u ovom periodu strasti usijanije nego inače, i što se sve posmatra kroz usku partijsku i dnevnopolitičku optiku „za” i „protiv”. No, najgore je što tokom tih nekoliko meseci život kao da se zaustavi i dodatno eskalira neka vrsta autizma u odnosu na spoljni svet i globalne procese.

Doduše, određeni raskorak u tom pogledu postoji i inače, a izborna hibernacija ga samo povećava. Svojevremeno, dok su Evropa i svet uživali u prividu posthladnoratovskog „kraja istorije”, Srbija se grčila u haosu demonstracija, rata, građanskih sukoba i istorije koja je kuljala sa svih strana. Danas, dok se većina planete trese u revolucionarnoj groznici i nemirima, i dok se pred našim očima raspadaju i menjaju vladajuće ideološke paradigme, u Srbiji kao da je na sceni sveopšta postizborna politička idila. Dok se EU ljulja i preispituje u samim temeljima, naša elita, poziciona i opoziciona i dalje gusla veselu evroentuzijastičku priču, kao da se ništa nije dogodilo.

Nominalno i numerički gledano, Boris Tadić je jedini gubitnik ovih izbora. Uprkos tome, ukoliko bezbedno izvede operaciju preseljenja iz predsedništva u Nemanjinu, Tadić bi ne samo neočekivano dobio novu šansu nego i institucionalnu moć kakva mu je u prethodnom periodu nedostajala. Dakle, prvi paradoks jeste to da bi jedini gubitnik ovih izbora – ne računajući Šešelja – mogao iz njih da izađe čak i delimično ojačan. Drugi paradoks je to da je tek ovaj poraz javnosti pokazao koliko je Tadić još neprikosnovena figura u svojoj stranci i da je, uprkos glasinama i kalkulacijama u suprotnom pravcu, to danas možda očiglednije nego pre samo nekoliko meseci. Vrlo je moguće da je sama pomisao na rat oko demokratskog trona barem na neko vreme malo primirila ambicije demokratskih barona i naterala ih da se zbiju oko predsednika. Treći paradoks je da se Tadić kandidovao, pored ostalog, i zato da svojom kandidaturom ojača vladajuću stranku i politiku. Na kraju su stranka i vladajuća politika raspodeljena u tri-četiri kolone, gotovo trijumfovale – a kola se slomila na njemu, što doduše i nije sasvim nepravedno niti nelogično, s obzirom na to da je u prethodne četiri godine funkcionisao i doživljavan kao neka vrsta omnibus-predsednika, zaduženog i odgovornog za sve što se u Srbiji zbiva. Upravo na ovim stranicama sam svojevremeno napisao kako bi se izbor premijera, po principu „da ne zaklanja sunce sa Andrićevog venca”, Tadiću mogao debelo osvetiti i na kraju je tako i bilo, iako je, pošteno govoreći, odabrao gotovo savršenog protivnika kojeg je već dva puta pobeđivao i koji je u međuvremenu još okrenuo leđa svojoj matičnoj stranci i ideologiji.     

No, ispostavilo se da je Tadićev hendikep bio veći. Sem toga, ljudi ne vole da gledaju iste utakmice, a pogotovo utakmice sa uvek istim ishodom. Lično poznajem barem nekoliko partizanovaca koji su se, ako ne baš obradovali, a ono makar bili prilično ravnodušni kada je Crvena zvezda, konačno, ovog proleća uspela u derbiju da pobedi Partizan (Što, razume se, nimalo nije umanjilo zvezdašku, a pretpostavljam ni naprednjačku radost).      

S druge strane, u to da je Nikolić neočekivano i senzacionalno pobedio, ne treba valjda nikoga ubeđivati i otvoreno je pitanje samo da li će njemu ili Srbiji trebati više vremena da se navikne na tu činjenicu. Kolateralno, uprkos debelom porazu u Beogradu, profitirao je i Aleksandar Vučić, dokopavši se konačno čelnog mesta u najvećoj srpskoj parlamentarnoj stranci. Šta tek reći o Dačiću koji je u najtežoj mogućoj konkurenciji duplirao rezultat svoje koalicije i definitivno se ustoličio kao treći čovek u državi i – uz Đilasa i Vučića – prvi pretendent na presto nakon odlaska Nikolića i Tadića? 

Pobednici su, razume se, i Đilas i Pajtić i Čanak i Palma i Veroljub Stevanović. Gotovo svako je pobedio tamo gde je i do sada vladao, što dosta govori o stanju duha i mentalitetu, ali takođe i o (ne)kvalitetu alternativne ponude. Najzad, kao pobednici se osećaju i u DSS-u, jer su preživeli patriotsku seču i opstali u parlamentu, makar i sa rezultatom koji je veoma daleko od dobrog i uz simboličko samožrtvovanje Vojislava Koštunice koji je, nakon svega, morao ne samo da se pomiri sa tim da više nije takmac Nikoliću i Tadiću nego da se zadovolji sa duplo manje glasova od jednog Ivice Dačića na predsedničkim izborima.

Ipak, da se ne lažemo, najveći pobednik (i) ovih srpskih izbora jeste Brisel i (neo)liberalna internacionala koja ovde ima svoje autonomne interese, resurse, medije, promotore i agente i kojoj je svejedno ko pobeđuje – samo ako je „na evropskom putu”. (Zato je i Nikolić doslovno u prvoj izjavi nakon objave pobede našao za shodno da naglasi upravo privrženost toj stvari.) Radikali su ostali ispod cenzusa, a reformisani i „briselizovani” SNS postao je ključni faktor na „desnoj” strani političkog spektra, DSS nije zabeležio rast, a URS i LDP (Preokret) opstali su u parlamentu, sa šansama da se nađu i u budućoj vlasti.

Dakle, za razliku od većine srpskih glasača, oni zaista nisu „džaba krečili”.