Autor: Goran Marković

Pošteno je da se, posle nekoliko godina pisanja za rubriku „Pogledi”, osvrnem i na sam fenomen POGLEDA. Pogotovu što je on jedan od najsnažnijih izražajnih sredstava na filmu. Tu, pre svega, mislim na njegovu upotrebu u krupnom planu. Šta je, u stvari, pogled? Na prvom nivou, to je usmerenje naših očiju prema nekome ili nečemu. Treba odmah reći da su beonjače kod ljudi znatno veće nego kod životinja....

Čovek koji se sa nama vozio u trolejbusu razgovarao je mobilnim telefonom toliko glasno da smo svi, hteli ne hteli, uzeli učešća u njegovoj prepirci sa nepoznatim sagovornikom. Koliko sam shvatao, radilo se o nekakvim neisporučenim daskama, možda policama. Čovek se trudio da nesavesnom isporučiocu drvne građe da do znanja kako će „imati posla sa njim“. Pri tom je bacao poglede prema nama putnicima...

Bio je običan „šaner“. Kradenu, „firmiranu“ robu iz inostranstva prodavao je u svome stanu koji je bio prilično zapušten i bez ikakvog znaka topline doma. Što se tiče karaktera, bio je tipični delinkvent. Lagao je čim zine i bio krajnje nepouzdan prijatelj. U stvari, pravih prijatelja nije ni imao, njegov svet činili su sve sami „pajtaši“ koji su se okupljali u obližnjoj kladionici s ciljem da ubiju...

Moj sused je tih, nenametljiv čovek. Ne može se, međutim, reći da zbog toga ne pokazuje građansku hrabrost. Naprotiv. Pratim ga već godinama, od onih demonstracija 1996, posle krađe na lokalnim izborima, kada je svih 60 i kusur dana proveo sa demonstrantima suprotstavljenim policijskom kordonu ispred Palate „Albanija”. I kasnije, ostao je tvrdoglavi borac za ljudska prava, za slobodu izražavanja,...

Nisam pogledao kroz „špijunku” i to je bila kobna greška. Kada sam otvorio vrata preda mnom je stajao čovek srednjeg rasta i neodređenog godišta. Prisno se nasmešio i predstavio: „Ja sam Niko”. Dok sam razmišljao da li mu je to pravo ime ili predstavlja skraćenicu od, na primer, Nikola, on je već bio u mom predsoblju. „Vaš sam kolega”, dopunio je svoj nastup. To je moglo značiti bilo šta. Moguće...

Javio mi se poznanik i, prilično uzbuđen, me upitao: „Da li si ti snimio onaj film ’Déjà vu’ (Već viđeno)? Potvrdio sam a on me je zatim zamolio da mu objasnim šta taj pojam tačno znači. Odgovorio sam kako nisam nikakav stručnjak za psihijatrijsku problematiku ali da, koliko znam, to predstavlja neku vrstu osećaja da ste nešto što vam se upravo događa već doživeli i da se svega toga odjednom...

Pretpostavimo da se jednoga dana probudimo bez kulture. Da je prethodne noći neko ukinuo, proglasivši je nepotrebnim luksuzom. Ustali bismo i uključili radio, naviknuti da slušamo muziku dok doručkujemo. Ali sa čuđenjem bismo utvrdili kako su na programu jedino vesti. Na televiziji bismo naišli na isto: same informativne i političke emisije. Ono što bismo, međutim, primetili jeste čudno ponašanje...

Mladi fotograf koji radi za jedan ozbiljan nedeljnik nedavno mi se požalio kako ne zarađuje dovoljno da sebi obezbedi bar osnovni alat, foto-pribor i slično. Upitao sam ga zašto se ne bavi nečim unosnijim, na primer snimanjem estradnih zvezda. Odgovorio mi je kako to ne bi radio ni za koje pare i da, pored toga, fotografisanje novokomponovanih veličina predstavlja posebnu veštinu kojoj nije vičan....

Mislim da sam već pomenuo činjenicu da u umetnosti možemo slobodno razdvojiti umetnički proizvod od njegovog autora. Tolika remek-dela su stvorili razni pokvarenjaci, slabog karaktera i preispoljne zloće a da se u njima ne može primetiti ni trunka loših osobina njihovih tvoraca. I obratno: koliko li samo divnih, plemenitih i poštenih ljudi na ovome svetu nema ni trunke talenta. Bez obzira na...

Jednom prilikom, u avionu iz Pariza, primetio sam neugledno obučenu ženu, izrazito pegavu i prilično neuredne kose. Učinila mi se odnekud poznata. Dok je, onako sitna, dremala sklupčana u sedištu u kome je normalan čovek jedva sedeo, razmišljao sam ko bi to mogao biti. A onda mi je sinulo – bila je to Izabel Iper! Moja omiljena glumica, apsolutno neprepoznatljiva u toj izgužvanoj i...