Već viđeno

Javio mi se poznanik i, prilično uzbuđen, me upitao: „Da li si ti snimio onaj film ’Déjà vu’ (Već viđeno)? Potvrdio sam a on me je zatim zamolio da mu objasnim šta taj pojam tačno znači. Odgovorio sam kako nisam nikakav stručnjak za psihijatrijsku problematiku ali da, koliko znam, to predstavlja neku vrstu osećaja da ste nešto što vam se upravo događa već doživeli i da se svega toga odjednom sećate.

Poznanik mi je rekao da to već zna, ali je mislio da mu o fenomenu „deža vi” mogu reći nešto više. Pročešljao je već internet i tamo pronašao definiciju profesora doktora Srboljuba Stojiljkovića koji ovu pojavu tumači kao obmanu pri kojoj imamo utisak da smo neku aktuelnu situaciju, aktuelan doživljaj ili pojavu već jedanput, nekad ranije, doživeli sa svim njenim pojedinostima. Kako profesor opisuje, trajanje ove iluzije je izvanredno kratko, od nekoliko sekundi do najviše dva minuta. „Samo što kod mene to traje”, rekao mi je skoro plačnim glasom sagovornik, „već nekoliko dana. I nema nade da će prestati.”

Sve je počelo pre nekoliko večeri, dok je gledao TV dnevnik. To mu je stara navika, ne propušta skoro nikada tu informativnu emisiju u pola osam. Na ekranu se pojavila nova voditeljka koja mu se, međutim, učinila odnekud poznatom. Okrenuo se ženi i rekao: „Otkad Spomenka Jović ponovo vodi ’Dnevnik’?” Njegovoj supruzi voditeljka nije nimalo ličila na Spomenku ali je moj poznanik nastavio da tvrdi kako se samo prefarbala u crno i da je opet na starom poslu, na kome je nije bilo skoro petnaest godina.

Kako se u „Dnevniku” isključivo govorilo o uspesima aktuelne vlasti, veličale se njene vođe a o opoziciji bilo vrlo malo reči, uglavnom o štetnosti njenog postajanja, moj sagovornik je promenio kanal. Ali, te večeri na programu su bili sve stari domaći filmovi iz NOB-a i dokumentarne serije o našim istaknutim istorijskim ličnostima. Uzalud je moj sagovornik po televizijskim kanalima tražio nešto drugo. Jedino što ga je donekle zadovoljilo bio je prastari snimak fudbalske utakmice naših sa Andorom. Kada su bivši reprezentativci napunili andorski gol do vrha, otišao je da spava.

Te noći, međutim, dugo nije mogao da zaspi. Po glavi su mu se vrzmale čudnovate misli i pitanja na koja nije mogao da odgovori. U tom „Dnevniku” sve je izgledalo nekako bajato, poznato iz nekih vremena koja su davno prošla. I ostali prilozi, iz radnih kolektiva i kulturnih aktivnosti u društvu (koji su, izgleda, imali isključivi zadatak da podignu patriotsku svest gledališta), delovali su više kao arhivski snimci nego kao sveže vesti. Pa i to kako su voditelji bili obučeni (posebno Spomenka) bilo je nekako demode, kao da su svi došli iz neke druge epohe.

Ujutro je pogledao kroz prozor i primetio nešto takođe jako čudno: svi parkirani automobili bili su stari, najmanje dvadeset godina. Ni jednog jedinog novijeg modela! To mu je već bilo jako sumnjivo pa je, idući na posao, počeo pažljivo da zagleda oko sebe. Pažnju mu je privukao dugačak red ispred jedne samousluge. Ljudi koji su čekali neprijateljski su ga gledali a jedan stariji čovek je kroz zube procedio da je došao zejtin. GSP je ponovo uveo stare, razdrndane trolejbuse koji su bili dupke puni. Kada je hteo da poništi kartu, utvrdio je da u vozilu nema sprave za tu svrhu. Izgledalo je da vozna karta uopšte nije obavezna, bar tako mu je rekla jedna nezadovoljna žena.

To je mogla biti relativno dobra vest da trolejbus najednom nije stao a vozač naredio putnicima da napuste vozilo. Naišli su, naime, na dugačku kolonu ljudi koji su se kretali ka Terazijama. Bili su opremljeni transparentima sa rodoljubivim parolama i slikama vođe. I na autobusima kojima su pristigli i zakrčili centar grada bile su te iste slike – vođa sa strogim ali, u isto vreme, i neodređenim izrazom lica koji je mogao značiti bilo šta.

Nije više imalo smisla čekati prevoz pa je nastavio pešice ka svome preduzeću. Usput je naišao na dugačku kolonu vojnih vozila koja su se kretala u pravcu Novog Beograda. Narod im je mahao i posipao ih cvećem. Kada je stigao u kancelariju, utvrdio je kako tamo nema nikoga. „Svi su na mitingu”, saopštio mu je portir.

Vratio se kući pun utisaka ali je tamo, na sopstveno zaprepašćenje, utvrdio kako niko od ukućana u pojavama o kojima im je uzbuđeno govorio nije video ništa posebno. Štaviše, svi su ga gledali začuđeno i nekako brižno. Žena mu je predložila da uzme nešto za smirenje a sin počeo da objašnjava kako su „stvari, izgleda, počele da se sređuju” i da za njih mlade „najzad ima perspektive.” Moj poznanik se zaključao u kupatilo i od tada praktično ne komunicira sa spoljašnjim svetom. I to, eto, traje već nekoliko dana.

Nisam znao šta da mu kažem. Njegovo stanje je očigledno bilo loše i bio je zreo za, što se kaže, „stručnu pomoć”. Umirio sam ga, kako sam znao i umeo, i naš razgovor nekako priveo kraju. Prišao sam prozoru, razmišljajući o raznim stanjima u koje naši ljudi upadaju u ovom vremenu krize. Razgrnuo sam zavesu. Napolju su bili parkirani sve sami stari automobili. Nijedan nije imao manje od dvadeset godina...

Reditelj