Већ виђено

Јавио ми се познаник и, прилично узбуђен, ме упитао: „Да ли си ти снимио онај филм ’Déjà vu’ (Већ виђено)? Потврдио сам а он ме је затим замолио да му објасним шта тај појам тачно значи. Одговорио сам како нисам никакав стручњак за психијатријску проблематику али да, колико знам, то представља неку врсту осећаја да сте нешто што вам се управо догађа већ доживели и да се свега тога одједном сећате.

Познаник ми је рекао да то већ зна, али је мислио да му о феномену „дежа ви” могу рећи нешто више. Прочешљао је већ интернет и тамо пронашао дефиницију професора доктора Србољуба Стојиљковића који ову појаву тумачи као обману при којој имамо утисак да смо неку актуелну ситуацију, актуелан доживљај или појаву већ једанпут, некад раније, доживели са свим њеним појединостима. Како професор описује, трајање ове илузије је изванредно кратко, од неколико секунди до највише два минута. „Само што код мене то траје”, рекао ми је скоро плачним гласом саговорник, „већ неколико дана. И нема наде да ће престати.”

Све је почело пре неколико вечери, док је гледао ТВ дневник. То му је стара навика, не пропушта скоро никада ту информативну емисију у пола осам. На екрану се појавила нова водитељка која му се, међутим, учинила однекуд познатом. Окренуо се жени и рекао: „Откад Споменка Јовић поново води ’Дневник’?” Његовој супрузи водитељка није нимало личила на Споменку али је мој познаник наставио да тврди како се само префарбала у црно и да је опет на старом послу, на коме је није било скоро петнаест година.

Како се у „Дневнику” искључиво говорило о успесима актуелне власти, величале се њене вође а о опозицији било врло мало речи, углавном о штетности њеног постајања, мој саговорник је променио канал. Али, те вечери на програму су били све стари домаћи филмови из НОБ-а и документарне серије о нашим истакнутим историјским личностима. Узалуд је мој саговорник по телевизијским каналима тражио нешто друго. Једино што га је донекле задовољило био је прастари снимак фудбалске утакмице наших са Андором. Када су бивши репрезентативци напунили андорски гол до врха, отишао је да спава.

Те ноћи, међутим, дуго није могао да заспи. По глави су му се врзмале чудновате мисли и питања на која није могао да одговори. У том „Дневнику” све је изгледало некако бајато, познато из неких времена која су давно прошла. И остали прилози, из радних колектива и културних активности у друштву (који су, изгледа, имали искључиви задатак да подигну патриотску свест гледалишта), деловали су више као архивски снимци него као свеже вести. Па и то како су водитељи били обучени (посебно Споменка) било је некако демоде, као да су сви дошли из неке друге епохе.

Ујутро је погледао кроз прозор и приметио нешто такође јако чудно: сви паркирани аутомобили били су стари, најмање двадесет година. Ни једног јединог новијег модела! То му је већ било јако сумњиво па је, идући на посао, почео пажљиво да загледа око себе. Пажњу му је привукао дугачак ред испред једне самоуслуге. Људи који су чекали непријатељски су га гледали а један старији човек је кроз зубе процедио да је дошао зејтин. ГСП је поново увео старе, раздрндане тролејбусе који су били дупке пуни. Када је хтео да поништи карту, утврдио је да у возилу нема справе за ту сврху. Изгледало је да возна карта уопште није обавезна, бар тако му је рекла једна незадовољна жена.

То је могла бити релативно добра вест да тролејбус наједном није стао а возач наредио путницима да напусте возило. Наишли су, наиме, на дугачку колону људи који су се кретали ка Теразијама. Били су опремљени транспарентима са родољубивим паролама и сликама вође. И на аутобусима којима су пристигли и закрчили центар града биле су те исте слике – вођа са строгим али, у исто време, и неодређеним изразом лица који је могао значити било шта.

Није више имало смисла чекати превоз па је наставио пешице ка своме предузећу. Успут је наишао на дугачку колону војних возила која су се кретала у правцу Новог Београда. Народ им је махао и посипао их цвећем. Када је стигао у канцеларију, утврдио је како тамо нема никога. „Сви су на митингу”, саопштио му је портир.

Вратио се кући пун утисака али је тамо, на сопствено запрепашћење, утврдио како нико од укућана у појавама о којима им је узбуђено говорио није видео ништа посебно. Штавише, сви су га гледали зачуђено и некако брижно. Жена му је предложила да узме нешто за смирење а син почео да објашњава како су „ствари, изгледа, почеле да се сређују” и да за њих младе „најзад има перспективе.” Мој познаник се закључао у купатило и од тада практично не комуницира са спољашњим светом. И то, ето, траје већ неколико дана.

Нисам знао шта да му кажем. Његово стање је очигледно било лоше и био је зрео за, што се каже, „стручну помоћ”. Умирио сам га, како сам знао и умео, и наш разговор некако привео крају. Пришао сам прозору, размишљајући о разним стањима у које наши људи упадају у овом времену кризе. Разгрнуо сам завесу. Напољу су били паркирани све сами стари аутомобили. Ниједан није имао мање од двадесет година...

Редитељ