Autor: Goran Marković

Sada je više nego jasno da vlast, kako bivša tako i ova nova, nema bilo kakvu viziju o tome šta bi sa nama moglo biti u budućnosti. Jednostavno, niko ko se u ovoj zemlji grabi za čelništvo ne smatra da je potrebno imati ideju koja bi se ticala nas, običnih ljudi zbog kojih, valjda, vlast i postoji. Kormilo im je potrebno da bi posedovali moć nad ostalima, uživali povlastice i sve što ide uz to....

Ovih dana često čujem kako smo mi društvo koje jepropustilo sve svoje šanse. Da smo 1991. uspeli da srušimo Miloševića ne bi bilo strašnog rata čije posledice još uvek osećamo. Da smo to učinili 1996, kada nam se posle pokradenih izbora i meseci otpora ispred palate „Albanija” za to ukazala prilika, ne bi došlo do bombardovanja naše zemlje. Da smo posle 5. oktobra, kada nam je to najzad uspelo,...

Kada sam dobio poziv da budem član žirija međunarodnog filmskog festivala u Orenburgu, prvo što sam učinio bilo je da odem na Google maps i pogledam gde se taj grad nalazi. Ispostavilo se da je u Rusiji, na reci Ural, na samoj granici sa Azijom, nedaleko od Kazahstana. Podrazumeva se da sam pristao; kako bi čovek, inače, stigao u te krajeve. Ispričao...

Pre neki dan, na otvaranju izložbe posvećene Bekimu Fehmiu, prišao mi je Puriša Đorđević i u ruku mi tutnuo jednu fotografiju. Na njoj sam bio ja, sasvim mlad, u društvu neke devojke. Na poleđini slike, Purišinom rukom bilo je ispisano: Prag 1968. Fotografiju je napravio verovatno on kada je te godine posetio grad u kome sam studirao i, kao naš znameniti reditelj poznat po galantnosti, nas,...

Danas punim šezdeset šest godina. To mi, nadam se, daje pravo da ovo mesto iskoristim za nekoliko ličnih zapažanja. Sam broj daje priliku za najmanje dve analogije. Svako ko igra preferans zna da dolazak na 66 znači veliki maler. Neću pominjati kolokvijalni izraz kojim se opisuje ovaj broj, ali poznato je da onaj kome taj broj zapadne najčešće gubi partiju. Ovu temu ćemo, međutim, ostaviti za...

Sreo sam prijatelja iz inostranstva koga nisam video dugo, decenijama. „Kako si”, upitao sam ga formalno. „Odlično”, odgovorio je takođe formalno. „Još uvek si na istoj adresi?”, upitao sam, ni sam ne znam zašto. Odgovorio mi je da je prodao stan, za taj novac kupio poslovni prostor, a onda odustao odideje da se bavi biznisom pa je sada na ulici. „Zašto si to uradio?”, upitao sam ovoga puta...

Nastanku jednog dobrog pozorišta prethodi mnoštvo naoko misterioznih događaja. Samo mesto na kome će se taj splet neobjašnjivih okolnosti odigrati nije od značaja. Zgrada, deo grada, pa i sam grad u kome će se pojaviti novi teatar, različit od ostalih i privlačan po repertoaru, načinu izvođenja i prepoznatljivom stilu, ne igraju nikakvu ulogu. Doduše, znam i suprotan primer, zgradu pozorišta...

Čuveni francuski glumac Luj Žuve (Louis Jouvet) rekao je: „Više volim da glumim u pozorištu nego na filmu jer mi u teatru gledalište kaže kada lažem.“ Stvarno, glumiti na filmu veoma je teško jer se sve radi na parče, nikada hronološkim redosledom, u velikoj žurbi i sa tehničkim komplikacijama. Povrh svega, nema publike. Da li glumac laže ili govori istinu odlučuje reditelj. Ali i...

Sigmund Frojd zasigurno nije mnogo mario za probleme glume. O tome nema traga u njegovom delu. Ni njegovi sledbenici nisu tu komplikovanu operaciju – prelazak glumca iz jednog u drugi, treći, stoti identitet – posmatrali kao nešto zanimljivo. Ali zato su oni drugi, teoretičari i praktičari glumačke umetnosti, veoma ozbiljno uzimali u obzir iskustva psihoanalize. Nije jasno da li je Konstantin...

Kada je 1954. čuveni kritičar i direktor Francuske kinoteke Henri Langlois (Anri Langloa) vozom stigao u Beograd, na peronu ga je sačekao kolega iz Jugoslovenske kinoteke Milenko Karanović. Na njegovo iznenađenje, Francuz mu je saopštio kako pre odlaska u hotel obavezno želi da poseti grob Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin i da tamo položi cveće.Karanović je bio zbunjen jer nije bio...