Kriza

Sreo sam prijatelja iz inostranstva koga nisam video dugo, decenijama. „Kako si”, upitao sam ga formalno. „Odlično”, odgovorio je takođe formalno. „Još uvek si na istoj adresi?”, upitao sam, ni sam ne znam zašto. Odgovorio mi je da je prodao stan, za taj novac kupio poslovni prostor, a onda odustao odideje da se bavi biznisom pa je sada na ulici. „Zašto si to uradio?”, upitao sam ovoga puta zainteresovano. „Kriza srednjih godina”, objasnio je.

To me je bacilo u razmišljanje. Kriza je, uostalom, jedna od najčešće upotrebljavanih reči u poslednje vreme. Svi govore o krizi u našem društvu, o ekonomskoj ili političkoj krizi, krizi u fudbalu, zdravstvu, kinematografiji… Moj prijatelj, eto, ima krizu sredovečnog muškarca. O krizi se stalno priča ali nisam siguran da ljudi znaju tačno značenje tog pojma. Rečnici i leksikoni tu mnogo ne pomažu, oni je uglavnom opisuju kao stanje nestabilnosti, ili kao prelomni, odlučujući trenutak. Poreklo te reči je iz latinskog (crisis), a ove, opet, iz grčkog (krisis) sa značenjem: rasprava; prosuđivanje; odluka; (I. Klajn, M. Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, „Prometej” 2007).

Setio sam se jedne definicije koju sam davno čuo, za koju nisam siguran da je tačna ali koja mi se čini najbliža suštini problema. Ona glasi: kriza je stanje u kome je staro mrtvo a novo nema snage da se rodi. Razmišljao sam zatim da li ovo jednostavno objašnjenje može biti primenjeno na slučaj moga prijatelja. Kod njega je krizu svakako izazvao pogled na krštenicu, nije mnogo razmišljao o starom i novom. Jednostavno, to ga je iznenada pogodilo, kao kamen koji doleće iz gustog šiblja i pogađa vas pravo u glavu.

Šta je, onda, u njegovom slučaju mrtvo? Sve osim njega samog, očigledno. Čovek jednoga dana baci pogled unazad i pomisli kako način na koji je do sada živeo više ne važi. Da sve ono što je držao za temeljne vrednosti svoga života odjednom predstavlja luk i vodu. Gleda svet oko sebe smeteno, ne može da ga prepozna. Sa čuđenjem se pita kada se odigrala ta promena koju, očigledno, nije registrovao. Ko mu je podvalio, podmetnuo kukavičje jaje?

Pita se šta da radi. Osvrće se oko sebe kao „gušter” prvoga dana u vojsci, zbunjen i nesiguran. Shvata kako je potrebno da nađe načina i motiva da počne sve ispočetka, da poveruje kako nije kasno. Uviđa da od sada mora prihvatiti vrednosti na koje ne samo da nije obraćao pažnju nego ih je možda i prezirao. Zove se to trivijalno „novi početak” ali to zaista i jeste to: početak ako ne boljeg, onda barem drugačijeg života. Onaj pređašnji, koji je za njim, više ne funkcioniše, treba ga zameniti drugim.

Da li se ova formula može primeniti i na ostale krize, pitao sam se. Na primer, niko ne može poreći da je naše društvo u dubokoj krizi. Šta je, dakle, u njemu mrtvo? Sve ono na čemu počiva jedna uređena zajednica: osnovne vrednosti, od odnosa u porodici, pa do funkcionisanja pravde. Ništa od mehanizama koji su doskora pokretali svet u kome smo odrastali i živeli više ne funkcioniše. Nijedan od stubova dojučerašnjeg stabilnog društva više ne stoji uspravno, građevina u kojoj smo proveli vek pretvorena je u gomilu kamenja i prašine.

Šta to ne može da se rodi? Novi pogledi na osnovne vrednosti zajedničkog života, na primer. Pre svega, potreba da se živi mirno i civilizovano. Prihvatanje ideje da razbijanje inventara kafane nije najbolji način da se reše nesporazumi. Zatim, sagledavanje istine o prošlosti. Čeprkanje po različitim viđenjima i tumačenjima onoga što nam se dogodilo. Napuštanje teorije zavere po kojoj su nam drugi krivi za našu nesreću. I ko zna šta sve još… Odluka da treba skočiti u novu, nepoznatu reku teško se rađa ali ako želimo na drugu obalu onda treba plivati.

Nisam siguran da je analogija između slučaja moga prijatelja i stanja u kome se nalazi naše društvo sasvim umesna. Ali jedno je sigurno: i pred njim i pred svima nama stoji odluka da li ćemo prihvatiti novo ili ćemo živeti na krhotinama starog. Šta će rešiti moj prijatelj ostaće verovatno tajna. Ali šta će se desiti s nama? Jer, još uvek nije dostignuta kritična masa onih koji bi da počnu novi život. I zato smo još uvek u krizi.