Криза

Срео сам пријатеља из иностранства кога нисам видео дуго, деценијама. „Како си”, упитао сам га формално. „Одлично”, одговорио је такође формално. „Још увек си на истој адреси?”, упитао сам, ни сам не знам зашто. Одговорио ми је да је продао стан, за тај новац купио пословни простор, а онда одустао одидеје да се бави бизнисом па је сада на улици. „Зашто си то урадио?”, упитао сам овога пута заинтересовано. „Криза средњих година”, објаснио је.

То ме је бацило у размишљање. Криза је, уосталом, једна од најчешће употребљаваних речи у последње време. Сви говоре о кризи у нашем друштву, о економској или политичкој кризи, кризи у фудбалу, здравству, кинематографији… Мој пријатељ, ето, има кризу средовечног мушкарца. О кризи се стално прича али нисам сигуран да људи знају тачно значење тог појма. Речници и лексикони ту много не помажу, они је углавном описују као стање нестабилности, или као преломни, одлучујући тренутак. Порекло те речи је из латинског (crisis), а ове, опет, из грчког (krisis) са значењем: расправа; просуђивање; одлука; (И. Клајн, М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, „Прометеј” 2007).

Сетио сам се једне дефиниције коју сам давно чуо, за коју нисам сигуран да је тачна али која ми се чини најближа суштини проблема. Она гласи: криза је стање у коме је старо мртво а ново нема снаге да се роди. Размишљао сам затим да ли ово једноставно објашњење може бити примењено на случај мога пријатеља. Код њега је кризу свакако изазвао поглед на крштеницу, није много размишљао о старом и новом. Једноставно, то га је изненада погодило, као камен који долеће из густог шибља и погађа вас право у главу.

Шта је, онда, у његовом случају мртво? Све осим њега самог, очигледно. Човек једнога дана баци поглед уназад и помисли како начин на који је до сада живео више не важи. Да све оно што је држао за темељне вредности свога живота одједном представља лук и воду. Гледа свет око себе сметено, не може да га препозна. Са чуђењем се пита када се одиграла та промена коју, очигледно, није регистровао. Ко му је подвалио, подметнуо кукавичје јаје?

Пита се шта да ради. Осврће се око себе као „гуштер” првога дана у војсци, збуњен и несигуран. Схвата како је потребно да нађе начина и мотива да почне све испочетка, да поверује како није касно. Увиђа да од сада мора прихватити вредности на које не само да није обраћао пажњу него их је можда и презирао. Зове се то тривијално „нови почетак” али то заиста и јесте то: почетак ако не бољег, онда барем другачијег живота. Онај пређашњи, који је за њим, више не функционише, треба га заменити другим.

Да ли се ова формула може применити и на остале кризе, питао сам се. На пример, нико не може порећи да је наше друштво у дубокој кризи. Шта је, дакле, у њему мртво? Све оно на чему почива једна уређена заједница: основне вредности, од односа у породици, па до функционисања правде. Ништа од механизама који су доскора покретали свет у коме смо одрастали и живели више не функционише. Ниједан од стубова дојучерашњег стабилног друштва више не стоји усправно, грађевина у којој смо провели век претворена је у гомилу камења и прашине.

Шта то не може да се роди? Нови погледи на основне вредности заједничког живота, на пример. Пре свега, потреба да се живи мирно и цивилизовано. Прихватање идеје да разбијање инвентара кафане није најбољи начин да се реше неспоразуми. Затим, сагледавање истине о прошлости. Чепркање по различитим виђењима и тумачењима онога што нам се догодило. Напуштање теорије завере по којој су нам други криви за нашу несрећу. И ко зна шта све још… Одлука да треба скочити у нову, непознату реку тешко се рађа али ако желимо на другу обалу онда треба пливати.

Нисам сигуран да је аналогија између случаја мога пријатеља и стања у коме се налази наше друштво сасвим умесна. Али једно је сигурно: и пред њим и пред свима нама стоји одлука да ли ћемо прихватити ново или ћемо живети на крхотинама старог. Шта ће решити мој пријатељ остаће вероватно тајна. Али шта ће се десити с нама? Јер, још увек није достигнута критична маса оних који би да почну нови живот. И зато смо још увек у кризи.