Autor: Zoran Ćirjaković

Nije lako biti urednik u Srbiji. Parademokratski režimi ovde odavno nisu jedini cenzori. Mnoge čitaoce vređa suprotan stav. Oni objavljivanje mišljenja s kojim se ne slažu redovno tumače kao šurovanje s „fašističkim” odnosno „srbofobičnim” đavolom i skloni su da žestoko kazne omiljeni list koji je „izdao” njihovo građansko ili nacionalno pravoverje. I mnoge javne ličnosti odbijaju da govore za medije...

Početkom devedesetih, srpski šovinizam je crpeo snagu iz dva moćna izvora. Jedan su bile naučne, uglavnom istoriografske studije stradanja Srba, prvenstveno genocida u Hrvatskoj. Drugi oslonac su bili istupi javnih intelektualaca koji su uplašenim patriotama servirali onečovečene slike pripadnika drugih naroda. „Već treći put u istom stoleću podvrgnuti smišljenim pogromima...

Ima jedna stvar koju, verujem, neće zaboraviti niko od nas koji smo prisustvovali iskopavanju masovne grobnice. Neizdrživi, slatkasto-kiselkasti vonj plitko zakopanih ljudskih tela vam se prvo uvuče u odeću, zatim u kosu, a onda i u svaku poru. Teško je pobeći od tog paklenog mirisa. Prvi put sam ga osetio jednog vrelog avgustovskog popodneva 1996. godine nedaleko od Nove Kasabe, na obodu omanjeg...

Tokom hladnog rata, mnoge zemlje su pokušavale da budu posmatrači sa strane, da veliku globalnu utakmicu gledaju „sedeći na ogradi”. Većina se, pre ili kasnije, opredelila. Neki istoričari veruju da je konačni ishod odlučen još polovinom šezdesetih, kada su na stranu Zapada stali Brazil, Indonezija i Kongo, „regionalni džinovi”. Bilo je čestih „pretrčavanja” u suprotni tabor, ali mali broj zemalja...