Аутор: Зоран Ћирјаковић

Није лако бити уредник у Србији. Парадемократски режими овде одавно нису једини цензори. Многе читаоце вређа супротан став. Они објављивање мишљења с којим се не слажу редовно тумаче као шуровање с „фашистичким” односно „србофобичним” ђаволом и склони су да жестоко казне омиљени лист који је „издао” њихово грађанско или национално правоверје. И многе јавне личности одбијају да говоре за медије...

Почетком деведесетих, српски шовинизам је црпео снагу из два моћна извора. Један су биле научне, углавном историографске студије страдања Срба, првенствено геноцида у Хрватској. Други ослонац су били иступи јавних интелектуалаца који су уплашеним патриотама сервирали онечовечене слике припадника других народа. „Већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима...

Има једна ствар коју, верујем, неће заборавити нико од нас који смо присуствовали ископавању масовне гробнице. Неиздрживи, слаткасто-киселкасти воњ плитко закопаних људских тела вам се прво увуче у одећу, затим у косу, а онда и у сваку пору. Тешко је побећи од тог пакленог мириса. Први пут сам га осетио једног врелог августовског поподнева 1996. године недалеко од Нове Касабе, на ободу омањег...

Током хладног рата, многе земље су покушавале да буду посматрачи са стране, да велику глобалну утакмицу гледају „седећи на огради”. Већина се, пре или касније, определила. Неки историчари верују да је коначни исход одлучен још половином шездесетих, када су на страну Запада стали Бразил, Индонезија и Конго, „регионални џинови”. Било је честих „претрчавања” у супротни табор, али мали број земаља...