Rizik ugrađen u temelje odbojkaških uspeha

U proteklih 15 godina naš odbojkaški savez mnogo puta je išao po trnju, jer drugog puta nije bilo. Navešću samo neke primere.

Večnu zahvalnost dugujemo pokojnom Mastandreasu, mudrom predsedniku Evropske odbojkaške konfederacije (CEV). On je, uz još neke funkcionere, čija imena sada ne bih pominjao, lobirao da budemo uključeni u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1995. čiji je domaćin bila njegova zemlja Grčka.

Problem je bio u tome što zbog sankcija nismo mogli da se prijavimo na vreme, pa nismo učestvovali u pretkvalifikacijama. Mastandreas je kao prvi predsednik neke evropske ili svetske sportske federacije došao u Beograd da s nama i rukovodstvom našeg olimpijskog komiteta razmotri mogućnost da nam pomogne da se takmičimo.

Tada smo saznali da će o našoj molbi da se raspravlja u Luksemburgu. Generalni sekretar saveza Slobodan Milošević i ja otputovali smo tamo, ali smo odluku čekali u – predsoblju. Danas sedimo u centralnom delu stola za kojim se odlučuje, ali tada naš ugled nije bio takav.

Sedeli smo i čekali. Mastandreas je izašao i po njegovom smrknutom licu pomislili smo da smo odbijeni. Rekao nam je da je naša molba s 3:2 u glasovima prihvaćena. Miloševiću su od radosti potekle suze. Ali nastavio je predsednik CEV-a, morate ili da platite sve troškove svim protivnicima ili da sve utakmice igrate u inostranstvu.

Poučen lošim iskustvom Crvene zvezde kada je kao evropski prvak u fudbalu bila domaćin na strani rekao sam da ćemo igrati u našoj zemlji. Koštalo je oko 150.000 dolara, što je bio ogroman novac za nas u to vreme.

Mogli smo da se pouzdamo samo u sopstvene prijatelje. Za prvu utakmicu platili smo avionsku kartu za Bobu Kovača da iz Italije dođe na dan utakmice i odmah se vrati 3.000 maraka, koliko je koštao ceo naš put autobusom od Beograda do Budimpešte, pa avionom za Kopenhagen. Njegov tadašnji klub nije hteo drugačije da ga pusti.

Iz grupe je samo pobednik išao na Evropsko prvenstvo. U Španiji smo gubili s 2:1 u setovima i 12:8 u četvrtom setu i izgledalo je da je to kraj, jer se tada igralo do 15 poena. Ali, što se kaže, hrabre i Bog prati.

Na Evropskom prvenstvu u Grčkoj osvojili smo bronzanu medalju i od tada je sve krenulo. A da smo izgubili u Španiji ništa od toga ne bi bilo. Neko bi, kako to kod nas biva, pitao ko je odlučio da se plati za naše učestvovanje i krivci bi se ubrzo pronašli...

Drugi primer je iz 1999. Zbog rata smo kao savez suspendovani i ne bismo mogli da igramo na Evropskom prvenstvu u Beču te godine da nismo na vreme predvideli razvoj događaja.

Da bismo taj problem blagovremeno rešili, a ne verujem da je iko u sportu tada imao bolju viziju od nas, dogovorili smo sastanak u Švajcarskoj s predsednikom Svetske odbojkaške federacije dr Akostom i predsednikom CEV prof. Andrezenom. Švajcarci nas nisu odbili, ali vize nismo dobili.

Akosta se vratio u Meksiko, a ja sam obavestio Nemca Andrezena da nam neutralna Švajcarska nije dala vize. Pitao je gde možemo da dođemo, a mi smo kazali u Budimpeštu ili Sofiju, jer nam tu nisu bile potrebne vize. On je predložio Sofiju.

Krenuli smo iz Beograda Milošević i ja na dogovoreni sastanak s njim zahvaljujući Joci Burmazu iz „Ineksa”, koji nam je obezbedio rentakar i bonove za deset litara benzina. U Ćupriju smo stigli neposredno pošto je bombardovana. Gledali smo postradale ljude, ruševine, a mi tražimo benzin, jer putujemo zbog – sporta.

Na „Jugopetrolovoj” benzinskoj pumpi neki „trgovac” nije hteo da nam natoči gorivo. Trgovao je, valjda, bonovima. Na sreću, na jednoj privatnoj pumpi su nam izašli u susret.

Kad smo stigli na bugarsku granicu saznali smo da je zatvorena. Pozvao sam predsednika njihovog saveza Zajakova, koji je stavio u svoja kola svog prijatelja ministra i došao da nam omogući ulaz u Bugarsku. Andrezen je pomogao da nam se suspenzija skine i u Beču smo osvojili još jednu medalju.

Po trnju smo gazili gotovo za svaku utakmicu, čak i kad se igrala u našoj zemlji. Uoči svake Svetske lige morali smo vlastima u Beogradu i Novom Sadu ispočetka da objašnjavamo šta to takmičenje znači za nas, jer su se menjali ljudi na funkcijama. Pomoglo je, valjda, to što smo ostvarili ono što smo obećali. Tako su ljudi počeli da nam veruju i tako smo sticali nove prijatelje.

Kao što za odluku u Luksemburgu nije bilo vremena da se sastane Predsedništvo saveza, tako je bilo mnogo situacija kada smo morali da preuzmemo odgovornost na sebe. To vam je kao igrač na terenu kada u jednom momentu preuzima odgovornost. Uoči odlaska u Kopenhagen, na prvu utakmicu naše reprezentacije u zvaničnom takmičenju posle sankcija, Marko Marković je kao glavni urednik rekao da može da stavi taj naš meč na RTS, ali da nema da plati za prenos.

Nismo imali ni mi. Prespavao sam i ujutru mu poručio da ubaci utakmicu u program. Pre toga je odbojka bila na televiziji možda jednom u pet godina, a tada je bila prilika da je gleda ceo narod. Za to je morao da se nađe novac. Pobedili smo Dance i načinili prvi korak napred. A da smo izgubili...

*predsednik Odbojkaškog saveza Srbije