Legendarni Šveđanin otišao u penziju

Sa rukometnog sazvežđa nedavno je sišla još jedna zvezda. Legendarni Stefan Levgren 10. avgusta se oprostio od aktivnog igranja posle 24-godišnje blistave karijere. Član čuvene generacije švedskog rukometa koja je duže od decenije pravila dar-mar na svetskog sceni zadužio je ovaj sport, tako da ne čudi to što mu je na oproštaju u „najrukometnijem” gradu na svetu – Kilu, čije je boje branio poslednju deceniju, došao gotovo čitav rukometni krem.

Na tribinama se tiskalo više od 10.000 gledalaca u želji da poslednji put da delu vide jednog od najboljih bekova svih vremena. Upriličene su dve nezaboravne utakmice, a iako su rezultati bili u drugom planu valja napomenuti da su nekadašnje zvezde Kila, za koje je igrao i naš Nenad Peruničić, izgubile od tima koji su činile nekadašnje svetske zvezde, s 23:18 dok je Kil, koji je predstavio ekipu za narednu sezonu i za koji je nastupio i naš reprezentativac Momir Ilić, poražen od tima svih zvezda s 35:32.

Naravno, gotovo sve vreme u centru pažnje bio je Stefan Levgren, čijim je odlaskom u penziju ostao samo još jedan aktivan igrač – golman Tomas Svenson (41) iz one slavne švedske reprezentacije koja je od 1990. do 2002. osvojila čak 13 medalja na najvećim svetskim takmičenjima, od toga dva svetska i četiri evropska zlata. Doduše, Levgren se Vislanderu, Olsonu, Gencelu i ostalima pridružio tek 1993. kada su na Svetskom prvenstvu u Švedskoj osvojili bronzu, ali je od tada pa sve do juna 2006. bio nezamenjiv šraf u švedskoj reprezentaciji. Tada je, nakon eliminacije od Islanda u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2007, rekao poslednje zbogom nacionalnom timu.

Levgren je rođen 21. decembra 1970. u Partileu. Prve rukometne korake načinio je u Redbergslidsu iz Geteborga s kojim je osvojio pet šampionata Švedske i iz kojeg je 1998. prešao u nemački Nidervizbah. Nakon godinu dana promenio je klub, ali ne i državu. Nova odrednica bio mu je jedan od najslavnijih „bundesligaša” – Kil čije je redove pojačao 1999.

Od tada pa sve do penzionisanja za ekipu s krajnjeg severa Nemačke, tik uz granicu s Danskom, odigrao je 468 utakmica i postigao 1.746 golova. Sa popularnim „zebrama” osam puta je bio državni prvak, pet puta osvajač Kupa, tri puta najbolji u nemačkom Superkupu, jednom prvak Evrope, dva puta pobednik Kupa EHF...

Takmičarski debi u državnom timu imao je pred domaćom publikom na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1993. Za 14 godina reprezentativnog staža odigrao je 268 mečeva, postigao 1.138. pogodaka uz impresivan skor 11 medalja – zlato (1999), dva srebra (1997. i 2001) i dve bronze (1993. i 1995) na svetskim prvenstvima, četiri zlata (1994, 1998, 2000. i 2002) na evropskim šampionatima i dva srebra (1996. i 2000) na olimpijskim igrama. Upravo to što nisu osvojili nijednu zlatnu medalju na olimpijskim igrama mnogi iz ove generacije švedskog rukometa su isticali kao jedini nedosanjani san.

Uprkos tome ova ekipa je ubedljivo najtrofejnija u istoriji svetskog rukometa i teško će je u doglednoj budućnosti neko preteći. Sama Švedska gotovo nikada više neće dočekati da se stvori jedna ovakva generacija, čijim je povlačenjem reprezentativni rukomet u ovoj zemlji zapao u veliku krizu iz koje je tek nedavno počeo da izlazi.

Levgrena, najboljeg igrača svetskih šampionata 1999. i 2001, naši ljubitelji rukometa posebno će pamtiti i po duelima švedske i naše reprezentacije, pogotovo onim najbitnijim, na kojima je, po tradiciji a na našu žalost, Levgren briljirao. Na Evropskom prvenstvu u Španiji 1996. dao nam je 9 golova ali smo pobedili u meču za bronzu – 26:25. Ipak, koštao nas je plasmana u dva finala svetskih prvenstava. U Egiptu 1999. postigao je 8 golova u polufinalu u kojem su Šveđani pobedili 23:22, a dve godine kasnije u Francuskoj šokirao nas je golom u poslednjoj sekundi u polufinalu koje je završeno pobedom Šveđana 25:24. Na tom meču postigao je 11 golova.

N. Bojičić