Легендарни Швеђанин отишао у пензију

Са рукометног сазвежђа недавно је сишла још једна звезда. Легендарни Стефан Левгрен 10. августа се опростио од активног играња после 24-годишње блиставе каријере. Члан чувене генерације шведског рукомета која је дуже од деценије правила дар-мар на светског сцени задужио је овај спорт, тако да не чуди то што му је на опроштају у „најрукометнијем” граду на свету – Килу, чије је боје бранио последњу деценију, дошао готово читав рукометни крем.

На трибинама се тискало више од 10.000 гледалаца у жељи да последњи пут да делу виде једног од најбољих бекова свих времена. Уприличене су две незаборавне утакмице, а иако су резултати били у другом плану ваља напоменути да су некадашње звезде Кила, за које је играо и наш Ненад Перуничић, изгубиле од тима који су чиниле некадашње светске звезде, с 23:18 док је Кил, који је представио екипу за наредну сезону и за који је наступио и наш репрезентативац Момир Илић, поражен од тима свих звезда с 35:32.

Наравно, готово све време у центру пажње био је Стефан Левгрен, чијим је одласком у пензију остао само још један активан играч – голман Томас Свенсон (41) из оне славне шведске репрезентације која је од 1990. до 2002. освојила чак 13 медаља на највећим светским такмичењима, од тога два светска и четири европска злата. Додуше, Левгрен се Висландеру, Олсону, Генцелу и осталима придружио тек 1993. када су на Светском првенству у Шведској освојили бронзу, али је од тада па све до јуна 2006. био незамењив шраф у шведској репрезентацији. Тада је, након елиминације од Исланда у квалификацијама за Светско првенство у Немачкој 2007, рекао последње збогом националном тиму.

Левгрен је рођен 21. децембра 1970. у Партилеу. Прве рукометне кораке начинио је у Редбергслидсу из Гетеборга с којим је освојио пет шампионата Шведске и из којег је 1998. прешао у немачки Нидервизбах. Након годину дана променио је клуб, али не и државу. Нова одредница био му је један од најславнијих „бундеслигаша” – Кил чије је редове појачао 1999.

Од тада па све до пензионисања за екипу с крајњег севера Немачке, тик уз границу с Данском, одиграо је 468 утакмица и постигао 1.746 голова. Са популарним „зебрама” осам пута је био државни првак, пет пута освајач Купа, три пута најбољи у немачком Суперкупу, једном првак Европе, два пута победник Купа ЕХФ...

Такмичарски деби у државном тиму имао је пред домаћом публиком на Светском првенству у Шведској 1993. За 14 година репрезентативног стажа одиграо је 268 мечева, постигао 1.138. погодака уз импресиван скор 11 медаља – злато (1999), два сребра (1997. и 2001) и две бронзе (1993. и 1995) на светским првенствима, четири злата (1994, 1998, 2000. и 2002) на европским шампионатима и два сребра (1996. и 2000) на олимпијским играма. Управо то што нису освојили ниједну златну медаљу на олимпијским играма многи из ове генерације шведског рукомета су истицали као једини недосањани сан.

Упркос томе ова екипа је убедљиво најтрофејнија у историји светског рукомета и тешко ће је у догледној будућности неко претећи. Сама Шведска готово никада више неће дочекати да се створи једна оваква генерација, чијим је повлачењем репрезентативни рукомет у овој земљи запао у велику кризу из које је тек недавно почео да излази.

Левгрена, најбољег играча светских шампионата 1999. и 2001, наши љубитељи рукомета посебно ће памтити и по дуелима шведске и наше репрезентације, поготово оним најбитнијим, на којима је, по традицији а на нашу жалост, Левгрен бриљирао. На Европском првенству у Шпанији 1996. дао нам је 9 голова али смо победили у мечу за бронзу – 26:25. Ипак, коштао нас је пласмана у два финала светских првенстава. У Египту 1999. постигао је 8 голова у полуфиналу у којем су Швеђани победили 23:22, а две године касније у Француској шокирао нас је голом у последњој секунди у полуфиналу које је завршено победом Швеђана 25:24. На том мечу постигао је 11 голова.

Н. Бојичић