FAHRI MUSLIU

Što se više  približava dan odluke o statusu Kosova, pojačava se nervoza aktera kosovske krize, a pre svega vlasti u Beogradu. Kosovo je ponovo mesto na kom se sakupljaju politički poeni i poprište takmičenja u patriotizmu. Ni vlast, ni opozicija (uz izuzetak pokojeg političara), nisu u stanju, ili ne žele, da priznaju realnost: da je Kosovo više od sedam godina nezavisno od Srbije. Vratila se retorika iz minulog vremena, kao da i dalje vlada režim Slobodana Miloševića. Ponovo odjekuju pokliči: "Ne damo Kosovo", a premijer još poručuje: "Svaki Srbin mora da zna da je Kosovo bilo, jeste i ostaće sastavni deo Srbije"! A vlast i opozicija idu i dalje: odlučili su da nanovo zamajavaju javnost ugrađivanjem u preambulu novog ustava da su "Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije..." Meni to zvuči kao poziv na rat. Da li time počinje treći kosovski boj za vraćanje Kosova?

Vlast u Beogradu nije u poziciji da Kosovu nudi "visok stepen suštinske autonomije". Kosovo je takvu autonomiju imalo do 1989. godine, kada ju je tadašnji režim, uz zdušnu podršku i dela sadašnjih političara i intelektualne elite, ukinuo nasiljem i ustavnim pučem. (Kosovo je bilo konstitutivni element Federacije i "u sastavu Srbije", a ne "sastavni deo Srbije"). Tokom devedesetih na Kosovu su nad Albancima sprovedene najsurovije mere državne represije (po mom mišljenju je bilo i elemenata genocida), kao i aparthejd. A kruna toga je oružani sukob u kom je država Srbija ratovala protiv svojih građana (Albanaca)... Vlast u Beogradu jeste u poziciji da prizna ili ne to faktičko (nasleđeno) stanje, pošto je i međunarodna zajednica napravila grešku što juna 1999, nije stavila tačku na tu krizu kao poslednju u lancu raspada bivše SFRJ.    

Zbog toga, s obzirom na to da volim albanski narod kome pripadam (ali kome i dosta toga zameram), kao i srpski narod sa kojim živim preko 30 godina, predlažem da vlast i opozicija u Srbiji analiziraju šta bi se dobilo a šta izgubilo ako bi Skupština Srbije odmah priznala nezavisnost Kosova (uz taksativne uslove i vremenske rokove, kako za kosovske institucije i Albance, tako i za međunarodnu zajednicu, odnosno UN, EU i SAD).

Moje analize govore u prilog priznavanju nezavisnosti: Srbija bi dokazala svetu svoje demokratsko opredeljenje; potvrdila diskontinuitet sa prethodnim režimom; rasteretila bi se vekovnog problema; otvorila put za ubrzani ekonomski razvoj i integracije u evroatlantske strukture; stvorila mogućnost bržeg i većeg broja povratka iseljenih Srba na Kosovo, i što je najvažnije – stvorila realne šanse za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca bez čega nema mira na prostorima Balkana. Svako odlaganje je gubljenje vremena.

Verujem da neću biti pogrešno shvaćen, jer je ovo samo moj krik razuma i glasno razmišljanje u ovim teškim trenucima za obe strane. Pogotovo kada se stanje svesti kod građana Srbije promenilo (za razliku od političara) i  kada više od 50 posto ispitanika smatra da će Kosovo biti nezavisno. Zbog nemogućnosti da se Beograd i Priština dogovore (pregovori u Beču su samo gubljenje vremena), međunarodna zajednica će nametnuti rešenje. Ako to bude puna nezavisnost, Beograd se neće sa time pomiriti i stalno će izazivati incidente i tenzije. Takođe, Albanci neće pristati na uslovnu nezavisnost i radikalne grupe će permanentno provocirati i napadati Srbe i predstavnike međunarodne zajednice. Takvo stanje uvodi Kosovo u novu fazu sa tenzijama i sukobima niskog intenziteta i tendencijom da se pretvori u neku vrstu drugog Libana ili Palestine.

Uveren sam da to niko na ovim prostorima ne želi, osim ratnih profitera. Siti smo krvi, mržnje i mitomanije.

Stalni dopisnik Radio-televizije Kosovo iz Beograda