ФАХРИ МУСЛИУ

Што се више  приближава дан одлуке о статусу Косова, појачава се нервоза актера косовске кризе, а пре свега власти у Београду. Косово је поново место на ком се сакупљају политички поени и поприште такмичења у патриотизму. Ни власт, ни опозиција (уз изузетак покојег политичара), нису у стању, или не желе, да признају реалност: да је Косово више од седам година независно од Србије. Вратила се реторика из минулог времена, као да и даље влада режим Слободана Милошевића. Поново одјекују покличи: "Не дамо Косово", а премијер још поручује: "Сваки Србин мора да зна да је Косово било, јесте и остаће саставни део Србије"! А власт и опозиција иду и даље: одлучили су да наново замајавају јавност уграђивањем у преамбулу новог устава да су "Косово и Метохија саставни део Србије..." Мени то звучи као позив на рат. Да ли тиме почиње трећи косовски бој за враћање Косова?

Власт у Београду није у позицији да Косову нуди "висок степен суштинске аутономије". Косово је такву аутономију имало до 1989. године, када ју је тадашњи режим, уз здушну подршку и дела садашњих политичара и интелектуалне елите, укинуо насиљем и уставним пучем. (Косово је било конститутивни елемент Федерације и "у саставу Србије", а не "саставни део Србије"). Током деведесетих на Косову су над Албанцима спроведене најсуровије мере државне репресије (по мом мишљењу је било и елемената геноцида), као и апартхејд. А круна тога је оружани сукоб у ком је држава Србија ратовала против својих грађана (Албанаца)... Власт у Београду јесте у позицији да призна или не то фактичко (наслеђено) стање, пошто је и међународна заједница направила грешку што јуна 1999, није ставила тачку на ту кризу као последњу у ланцу распада бивше СФРЈ.    

Због тога, с обзиром на то да волим албански народ коме припадам (али коме и доста тога замерам), као и српски народ са којим живим преко 30 година, предлажем да власт и опозиција у Србији анализирају шта би се добило а шта изгубило ако би Скупштина Србије одмах признала независност Косова (уз таксативне услове и временске рокове, како за косовске институције и Албанце, тако и за међународну заједницу, односно УН, ЕУ и САД).

Моје анализе говоре у прилог признавању независности: Србија би доказала свету своје демократско опредељење; потврдила дисконтинуитет са претходним режимом; растеретила би се вековног проблема; отворила пут за убрзани економски развој и интеграције у евроатлантске структуре; створила могућност бржег и већег броја повратка исељених Срба на Косово, и што је најважније – створила реалне шансе за историјско помирење Срба и Албанаца без чега нема мира на просторима Балкана. Свако одлагање је губљење времена.

Верујем да нећу бити погрешно схваћен, јер је ово само мој крик разума и гласно размишљање у овим тешким тренуцима за обе стране. Поготово када се стање свести код грађана Србије променило (за разлику од политичара) и  када више од 50 посто испитаника сматра да ће Косово бити независно. Због немогућности да се Београд и Приштина договоре (преговори у Бечу су само губљење времена), међународна заједница ће наметнути решење. Ако то буде пуна независност, Београд се неће са тиме помирити и стално ће изазивати инциденте и тензије. Такође, Албанци неће пристати на условну независност и радикалне групе ће перманентно провоцирати и нападати Србе и представнике међународне заједнице. Такво стање уводи Косово у нову фазу са тензијама и сукобима ниског интензитета и тенденцијом да се претвори у неку врсту другог Либана или Палестине.

Уверен сам да то нико на овим просторима не жели, осим ратних профитера. Сити смо крви, мржње и митоманије.

Стални дописник Радио-телевизије Косово из Београда