Usud dvojstva Srbije

„Politika” objavljuje novi feljton
Petar Bokun: Poslednji Obrenović

Uvek će biti pobornika monarhije. Savremeni zagovornici dokazuju da su ustavne monarhije s parlamentarnim uređenjem najbolji oblik državnog uređenja, zemlje u kojima se najbolje živi. Tu su usaglašena ljudska prava s obavezama građana, postoji zaštita socijalno ugroženih grupacija po principu države blagostanja, pojedinac je nesputan u svom razvoju, a država favorizuje individualne sposobnosti.

Od Berlinskog kongresa 1878. godine, na kojem je Srbija profitirala, građanska klasa postaje nezaobilazan faktor. Svoje interese ostvaruje formirajući političke partije kao osnovu parlamentarizma, ali čuva vrednosti prethodnih etapa u razvoju čovečanstva.

Dok Evropljani čuvaju svoje Hoencolerne, Habzburge, Batenberge, Hohenlohe, Burbone po hiljadu godina, mi smo za to vreme potrošili i Nemanjiće i Hrebeljanoviće i Brankoviće i Tomaševiće, Kosače, Dragaše i Karađorđeviće, kao i Obrenoviće.

Obrenovići su jedna od pet srpskih dinastija koja ima tipično srpsko poreklo. Veštim pregovaranjem Miloš je postigao titulu vrhovnog kneza Srbije. S te pozicije obračunao se sa protivnicima, zaključno s Karađorđem, čiju je glavu poslao u Veliku portu. Pod zaštitom Rusije usledilo je više pregovora kojima je Miloš osigurao autonomiju Srbije a sebi dinastički položaj naslednog kneza.

Dinastiju nastavlja sporedna loza Miloševog brata u liku Milana Drugog. Od njega, nadalje, slabi orijentacija na Rusiju i on se sve više oslanja na Austriju. To rezultira priznanjem nezavisnosti Srbije na Berlinskom kongresu. Sporazum sa Austrijom podrazumevao je odricanje od zapadnih srpskih zemalja: Dalmacije, Like, Krajine i Bosne, a širenje Srbije prema istoku u Bugarskoj. Tu leži ključna tačka nesporazuma dinastije Obrenović sa nacionalno osvešćenim Srbima, kojima je priznanje samostalnosti i formiranje sopstvene države dalo krila.

Neki od njih su braću u austrougarskim zemljama smatrali integralnim delom naroda raspolućenog u tri vere i smatrali su izdajom odustajanje od ideje da jednom u budućnosti svi skupa žive u jednoj državi. Smatrali su da je samo pitanje vremena kada će i svi Srbi živeti u jednoj državi. To je nailazilo na pozitivan odjek imperijalne Rusije, kojoj bi takva država omogućila uticaj i izlazak na toplo more, kao vekovnu težnju. Istovremeno, to bi značilo kraj višenacionalne zajednice kakvu je predstavljalo Austrougarsko carstvo. Srbi su bili pretežni stanovnici bivše Vojne Krajine, koja je rasformirana po završetku Berlinskog kongresa i njeni stanovnici Srbi su se našli podeljeni od Erdelja do Dalmacije, u raznim regionalnim entitetima. Njihovi pogledi bili su uprti u Beograd. Sporazumom sa kraljem Milanom, prepušteni su sami sebi.

Taj konflikt između onih sa idejom o Velikoj Srbiji i Milanove elastične politike, kojom je ostvario samostalnost države, koju je od kneževine pretvorio u kraljevinu, ključ je nezadovoljstva dinastijom Obrenovića.

Milan Obrenović je bio vladar kod koga se jako osećala činjenica da je upravo izašao ispod turskog jarma. Bilo je tu pustopašne bahatosti, kicoškog i gizdavog oblačenja kao i strastvene neodmerenosti u mnogim aspektima života. Iz njega evropski šlif i etikecija nisu još izbili onaj stil koji se označava rečenicom: „U se, na se i poda se!” Voleo je da pojede, ali i da popije, da nosi blistave uniforme, kao i da provodi noći s lepoticama. Neretko bi zaglavio u kockarnicama. Kad su ga jednom upozorili da previše gubi kao vladar mlade i siromašne kneževine, odgovorio je: „Sav taj gubitak ne vredi jedne proletnje kiše u Šumadiji!” Istovremeno bi mu trebalo priznati diplomatsku vidovitost kada je za srpsku ambasadu u Londonu kupio palatu na najelitnijem mestu, s pogledom na Hajd park i Kvinsvej.

Aleksandar Obrenović se rodio u Beogradu 2. jula 1876. godine a defenestriran je 29. maja 1903. godine. Vladavina Aleksandra Obrenovića protiče u znaku skandala i borbe protiv ograničenja kraljevskih ovlasti. Istovremeno menja orijentaciju spoljne politike, okrećući se kraće vreme prema Rusiji. Sve to vodi nezadovoljstvu u redovima oficira koji se udružuju u grupu nazvanu „crnorukci” i odlučuju se na atentat u kojem ubijaju Aleksandra i njegovu ženu Dragu Mašin. Njihova tela bila su umotana u krvave čaršave s kojima su Draga i Aleksandar izbačeni s verande u visini prvog sprata…

(Feljton možete pratiti u štampanom izdanju od ponedeljka 24. avgusta)