Усуд двојства Србије

„Политика” објављује нови фељтон
Петар Бокун: Последњи Обреновић

Увек ће бити поборника монархије. Савремени заговорници доказују да су уставне монархије с парламентарним уређењем најбољи облик државног уређења, земље у којима се најбоље живи. Ту су усаглашена људска права с обавезама грађана, постоји заштита социјално угрожених групација по принципу државе благостања, појединац је неспутан у свом развоју, а држава фаворизује индивидуалне способности.

Од Берлинског конгреса 1878. године, на којем је Србија профитирала, грађанска класа постаје незаобилазан фактор. Своје интересе остварује формирајући политичке партије као основу парламентаризма, али чува вредности претходних етапа у развоју човечанства.

Док Европљани чувају своје Хоенцолерне, Хабзбурге, Батенберге, Хохенлохе, Бурбоне по хиљаду година, ми смо за то време потрошили и Немањиће и Хребељановиће и Бранковиће и Томашевиће, Косаче, Драгаше и Карађорђевиће, као и Обреновиће.

Обреновићи су једна од пет српских династија која има типично српско порекло. Вештим преговарањем Милош је постигао титулу врховног кнеза Србије. С те позиције обрачунао се са противницима, закључно с Карађорђем, чију је главу послао у Велику порту. Под заштитом Русије уследило је више преговора којима је Милош осигурао аутономију Србије а себи династички положај наследног кнеза.

Династију наставља споредна лоза Милошевог брата у лику Милана Другог. Од њега, надаље, слаби оријентација на Русију и он се све више ослања на Аустрију. То резултира признањем независности Србије на Берлинском конгресу. Споразум са Аустријом подразумевао је одрицање од западних српских земаља: Далмације, Лике, Крајине и Босне, а ширење Србије према истоку у Бугарској. Ту лежи кључна тачка неспоразума династије Обреновић са национално освешћеним Србима, којима је признање самосталности и формирање сопствене државе дало крила.

Неки од њих су браћу у аустроугарским земљама сматрали интегралним делом народа располућеног у три вере и сматрали су издајом одустајање од идеје да једном у будућности сви скупа живе у једној држави. Сматрали су да је само питање времена када ће и сви Срби живети у једној држави. То је наилазило на позитиван одјек империјалне Русије, којој би таква држава омогућила утицај и излазак на топло море, као вековну тежњу. Истовремено, то би значило крај вишенационалне заједнице какву је представљало Аустроугарско царство. Срби су били претежни становници бивше Војне Крајине, која је расформирана по завршетку Берлинског конгреса и њени становници Срби су се нашли подељени од Ердеља до Далмације, у разним регионалним ентитетима. Њихови погледи били су упрти у Београд. Споразумом са краљем Миланом, препуштени су сами себи.

Тај конфликт између оних са идејом о Великој Србији и Миланове еластичне политике, којом је остварио самосталност државе, коју је од кнежевине претворио у краљевину, кључ је незадовољства династијом Обреновића.

Милан Обреновић је био владар код кога се јако осећала чињеница да је управо изашао испод турског јарма. Било је ту пустопашне бахатости, кицошког и гиздавог облачења као и страствене неодмерености у многим аспектима живота. Из њега европски шлиф и етикеција нису још избили онај стил који се означава реченицом: „У се, на се и пода се!” Волео је да поједе, али и да попије, да носи блиставе униформе, као и да проводи ноћи с лепотицама. Неретко би заглавио у коцкарницама. Кад су га једном упозорили да превише губи као владар младе и сиромашне кнежевине, одговорио је: „Сав тај губитак не вреди једне пролетње кише у Шумадији!” Истовремено би му требало признати дипломатску видовитост када је за српску амбасаду у Лондону купио палату на најелитнијем месту, с погледом на Хајд парк и Квинсвеј.

Александар Обреновић се родио у Београду 2. јула 1876. године а дефенестриран је 29. маја 1903. године. Владавина Александра Обреновића протиче у знаку скандала и борбе против ограничења краљевских овласти. Истовремено мења оријентацију спољне политике, окрећући се краће време према Русији. Све то води незадовољству у редовима официра који се удружују у групу названу „црнорукци” и одлучују се на атентат у којем убијају Александра и његову жену Драгу Машин. Њихова тела била су умотана у крваве чаршаве с којима су Драга и Александар избачени с веранде у висини првог спрата…

(Фељтон можете пратити у штампаном издању од понедељка 24. августа)