Smrt Edvarda Kenedija - gašenje jedne epohe

VAŠINGTON – Edvard Kenedi, poslednji stub politički moćne i kontroverzne američke porodice koja ne prestaje da intrigira javnost već decenijama, umro je izgubivši poslednju bitku - sa tumorom na mozgu.

Smrću 77-ogodišnjeg Edvarda Kenedija, nestala je i poslednja prava ikona američke političke dinastije koja je na scenu stupila 1960-ih.

I mada još mnogo Kenedijevih danas ulazi na političku scenu, a mnogi prognoziraju da će steg porodičnog imena u Vašigntonu preuzeti neka žena Kenedijevih, izvesno je da se jedna epoha ove porodice gasi. Možda ona obeležena tragedijama.

Mada je Edvard Kenedi - jedan od senatora sa najdužim stažom u istoriji - podlegao bolesti, njegova smrt pokrenula je ponovo priče o „zloj sudbini” Kenedijevih, tim pre što je nedavno umrla i Junis Kenedi, senatorova sestra.

Kada je sve počelo, pre stotinak godina brakom Rouz Ficdžerald i Džozefa Kenedija koji su izrodili devetoro dece, ništa nije upućivalo da će porodica postati jedna od najlegendarnijih u SAD.

Džozef je bio vrlo vešt kontroverzan biznismen. Stekao je ogromno bogatstvo bankarskim transakcijama, u filmskoj industriji, trgovini nekretninama, ali i švercom alkohola u vreme prohibicije 1920-ih godina.

Pripadnost visokim krugovima u Vašingtonu (na osnovu bogatstva) i finansijska pomoć Frenklinu D. Ruzveltu u kampanji za predsednika 1932, odvela je Džozefa u London kao ambasadora.

Iako očaran politikom, nije se pokazao vičan - odabrao je pogrešnu stranu pred Drugi svetski rat, naime, iskazao je simpatije prema nacističkoj Nemačkoj. Svoje političke ambicije preneo je od tada na sina Džoa, pilota, spremajući ga za Belu kuću. Kao marinac, Džo je, međutim, poginuo 1944. u bici u Normandiji.

I tako je, kažu, i počela saga o tragedijama Kenedijevih, o njihovoj slavi i bogatstvu, ambicioznim mladostima uporno prekidanim smrću... Članovi dinastije nasleđivali su milione, ime, harizmu, šarm i zlu kob.

Mlađi brat Džoa, takođe marinac, Džon, umalo je doživeo istu sudbinu u borbama protiv japanske mornarice na Pacifiku, ali se plivanjem spasao iz potpoljenog čamca, da bi usledile medalje i najviša priznanja za hrabrost, ali i teška povreda kičme.

Par godina kasnije (1948), jedna od sestara - Ketlin, poginula je u avionskoj nesreći. Druga, najlepša iz klana ali i pomalo retardirana - Rouzmeri, podvrgnuta je tada novoj, i kako se pokazalo, za nju fatalnoj metodi lečenja, lobotomiji.

Ali, Kenedijevi tada još nisu bili ono što će postati početkom 1960-ih, kada je „bratski trolist” na velika vrata ušao u politički vrh zemlje: Džon je izabran za predsednika SAD, Robert mu je bio desna ruka kao ministar pravde, a mlađi Edvard, poznatiji kao Ted, zauzeo je Džonovo mesto u Senatu (koje nije napustio do smrti).

Ulazak na velika vašingtonska vrata, otvorio je širom i vrata tragedijama koje su počele da se nižu. Simbol mladosti, nove Amerike i novog sveta, predsednik Džon Ficdžerald Kenedi je ubijen u Dalasu 1963. Samo pet godina kasnije, nameren da nastavi porodični zavet i ponovo Kenedijeve uvede u Belu kuću, ubijen je Robert.

Godinu dana kasnije, sudbina je zapretila i Edvardu, ali se iz automobilske nesreće na ostrvu Čapakidik on spasao a stradala je njegova sekretarica. Tada je, kažu mnogi, jedini preživeli od braće shvatio „poruku sudbine” i odustao od ambicija da zasedne u Beloj kući. Ali ne i da prekine politički anganžman.

Edvardovo odustajanje od političkog vrha nije zaustavilo tragičnu spiralu - najpre je njegov sin, kao tinejdžer oboleo od raka i amputirana mu je noga. Njegov nećak, Dejvid, Robertov sin, predozirao se u 28. godini, a stariji Majkl, poginuo je na skijanju u Aspenu, udarivši u drvo.

Onda je Džon junior (sin ubijenog predsednika Džona), skupa sa suprugom Ketlin i njenom sestrom, poginuo srušivši se avionom kojim je sam pilotirao, u okean.

Uz tragedije, Kenedijeve su pratili brojni pravi i izmišljeni skandali, puni droge, alkohola, preljuba, misterija. Za mnoge je bila zadužena nekad obožavana a onda neshvaćena Džonova udovica, Žaklina.

Ni dan danas nije potpuno podignut veo sa sudbine još jedne američke ikone, Merilin Monro, za čiju se smrt direktno ili indirektno krive Kenedijevi (Džon i Robert, kao njeni verovatni ljubavnici).

Uprkos svemu, Kenedijevi se smatraju porodicom koja je najodanije i najbeskompromisnije služila američkom društvu. Bogati, obrazovani, lepi, dosledno su se borili za ono u šta su verovali bez obzira na protivljenja čak i sopstvenim partijskim (demokrate), crkvenim ili društvenim krugovima.

Bili su svi redom - a Edvard najviše od svih - borci za ista prava na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za sve Amerikance, a pre svega protiv rasne segregacije.

Zanimljivo je da Kenedijevi nikada nisu tražili ni privilegije zbog učinjenog ni sažaljenje zbog tragedija. Njihova priča je, kako oni sami veruju, priča o uspehu, ne o tragediji.

Tako je i Edvard Kenedi, navela je njegova porodica u saopštenju o smrti, verovao da „najbolji dani tek dolaze”.