Talasi na vetru

Po likovima Vojvoda i Kralj, iz romana Marka Tvena „Avanture Haklberi Fina”, novi bend Sajmona Felisa je dobio ime. Zovu se „The Duke And The King”. Naziv njihovog prvog albuma „Nothing Gold Can Stay”, takođe, književnog je porekla. Radi se o stihu američkog pesnika Roberta Frosta. Stoga nije čudo što su prve asocijacije posle slušanja ove ploče literarne prirode. Iz gimnazijskog pamćenja izranjaju stihovi jednog pesnika koji je bio roker mnogo godine pre nego što se ta fela pojavila na zemaljskom šaru. Oni glase: „Grubima – radost veću/ Nežnima – žalost mnoga”.

Sajmon Felis je jedan od braće Felis iz sastava „The Felice Brothers”. Radi se o najboljem, uz „Drive-By Truckers”, aktuelnom američkom rok bendu. Pisalo se već o njima u ovoj rubrici. Sajmon je u toj grupi svirao bubnjeve, povremeno pevao i bio glavni šoumen. Budući da je najstariji od braće rešio je da krene u sopstvenu rokersku avanturu.

Čini se da su stvari jednostavne na albumu „Nothing Gold Can Stay”. Radi se o muzici koja je urađena u maniru velikih rok trubadura sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka. Nil Jang, Džems Tejlor i Ket Stivens prvi padaju na pamet. Rok balada je dominantna forma. Sajmon Felis peva visokim i čistim glasom, ugođaj je akustičan, atmosfera setna, pesme su narativne prirode, a junaci smoždeni životom.

Takav je samo prvi utisak. Stvari su mnogo složenije, lepše i „ljudskije”. Jedan davno izgubljeni sentiment – specifični konglomerat osećanja, ideja, želja i htenja – vraćen je u rok muziku. Sajmon Felis i njegov bend iskazuju iskrenu naklonost za usamljene, anonimne, posrnule i izigrane likove koji žive u njihovim pesmama. Takav stav nije rezultat političke korektnosti i ostalih novovremenskih budalaština. Nije ni posledica manipulacije rokerskih mitologema. Pre je izraz iskrene ljudske brige za bližnje.

„Dug put mora da se pređe/niko ga živ neće završiti/ali dok je rokenrol sa nama/sve će biti uredu”, kaže se u pesmi „Union Street”. Za adolescentne narkomane, junake ove pesme, koji lutaju istim onim velegradskim ulicama na kojima su protagonisti pesama Lua Rida davali poslednju paru za zlu hemiju, spomenuta muzika je jedino utočište. Isto važi i za zaboravljenog ratnog veterana iz numere „One More American Song” koji na dnu pivske flaše traži lek za svoj jad. Napev „Lose Myself”, čiji se tekst sastoji samo od jednog stiha: „It makes me wanna lose myself”, centralno je mesto albuma. Sajmon Felis, uz zlokobne zvuke električne gitare, ponavlja to bezbroj puta, kao mračnu mantru, uz nadu da će se otvoriti „magična vrata” ka paralelnoj stvarnosti.

U uvodnoj pesmi „If You Ever Get Famous” kaže se da su dosuđeni dani kao talasi na vetru i da se nikada neće vratiti. Fino je to, poetsko podsećanje na prolaznost stvari i života. „The Duke And The King” poručuju svom slušateljstvu da, u svetlu te činjenice, budu dobri i imaju samilost za bližnje. Kad nema ko drugi, dobro je da jedan rokenrol bend uputi takvu poruku.