Barbi u stvarnosnom hororu

Nakon što su najveće hrvatske izdavačke kuće otvorile predstavništva u Beogradu, imamo mogućnost da književnost u regionu sagledamo u krupnijoj perspektivi. Zagrebački VBZ sa beogradskom filijalom ponudio nam je puno zanimljivih knjiga koje otkrivaju interesantne i žive literarne svetove bliske ovdašnjem čitaocu.

Gostujući u jednoj od stalnih rubrika sa naslovom Literarne perspektive na sajtu eurozine.com Andrea Zlatar je napisala interesantan pregled hrvatske književne scene koji je u podnaslovu sadržao nekoliko ključnih reči: nered, posttrauma, stres koji zatim dolazi. Jedna od centralnih tema novije hrvatske proze svakako je posleratno iskustvo izraženo kroz likove marginalaca koje pisac koristi „da bi istražio egzistencijalističku tenziju između pojedinca i društva”.

U tekstu o literarnim perspektivama važno mesto zauzimaju pasusi o mladoj hrvatskoj spisateljici Maši Kolanović i njenom zaista zanimljivom romanu. Autorka dela Sloboština Barbie napisala je jednu od najboljih knjiga u poslednjih nekoliko godina. „Godine Mašina odrastanja bile su vrijeme kada su se rušila carstva”, zapisao je na koricama Miljenko Jergović. „Tako bi se to reklo u bajkama i historiografskim analizama. U stvari, bilo je to vrijeme rata u Hrvatskoj, vrijeme 1991.”

Knjigu o detinjstvu pod bombama, Maša Kolanović je napisala na pitak, ali u isto vreme vrlo slojevit i složen način. Opisujući kako se igrala i zajedno sa svojim drugarima selila u paralelni svet Barbi lutaka dok su u pozadini treštali avioni i ginuli ljudi, autorka je jezivi stvarnosni svet prepun zločina, agresije, glasnih voditelja TV dnevnika i drugih horor junaka iz ratnih devedesetih, zapravo projektovala na svet lutaka kojima se društvo u Sloboštini igralo. Svetovi igračaka i svetovi ubica na početku su bilo koliko-toliko odvojeni, ali kako su se priče nizale jedna za drugom, projekcija stvarnog zla na dotle nestvarni svet Barbike i Kena bila je sve eksplicitnija. Tako su na kraju, majstorskom gradacijom spisateljice, dečija igra i krvava igra odraslih zapravo izjednačene. Ravan lutaka i ravan stvarnosti pomešale su se u jednu, čineći od dečije igre i života horor.

To je bio pun alegorijski pogodak. U svoj silini opake književne teme uspeli smo da u celosti shvatimo šta je značilo odrastati u ratnoj 1991. godini; kako je bilo gledati poslednju epizodu Tvin Piksa dok svira vazdušna opasnost, kako su se govori političara transponovali u svet igračaka i materijalizovali u dečijoj svesti.

Maša Kolanović je diskurs romana proširila igrajući se pametno i sa planom forme, čak i prelomom fino opremljene knjige. Njeni crteži urađeni u maniru za klince, u najvećem broju slučajeva, ispali su gorke političke karikature koje će vizuelno taj svet igre pretvoriti u bol.

I roman Blockbuster riječkog pisca Zorana Žmirića koristi pop kao jedan od temelja nad kojim se gradi ratna atmosfera. Pisac u ovom slučaju koristi filmske miteme, dozirajući ih sasvim umereno. Pre nego što pređe među ratnike, Žmirić će citirati rečenicu koju je izgovorio Šime. Ljudi započinju rat. Rat dovršava ljude. Pisac namerno briše političke etikete da bi pripadnike izviđačkog voda ostavio nasamo, same, izgubljene sa ratom, plus filmskim asocijacijama koje se vraćaju kao jedina konstanta.

Neko je lepo primetio kako Žmirićeve junake zanima samo fiziološka strana rata. Oni su izgubljeni u vremenu i prostoru, poput likova iz američkih filmova o Vijetnamu. Ostavljeni su tako da tačka oslonca egzistencije bude samo jedna jedina reč – rat i ništa osim toga. U zagušljivoj i maglovitoj atmosferi, kao da su u kvizu, oni se propituju, postavljajući jedni drugima pitanja iz istorije filma.

Čitalac će s vremena na vreme primetiti filmske digresije: „Dobar je Leone, ali Kurosava je umjetnik”, ili „Klint je najbolji Bezimeni kojeg je Leone mogao zamisliti”, na primer.

Da su glavne karakteristike nove hrvatske proze zapravo raznolikost i raznovrsnost, pokazaće roman, koliko stilski toliko i tematski, sasvim drugačiji od prethodne dve knjige. Anela Borčić, spisateljica sa Visa, napisala je otočki roman sa naslovom Garbin, zao vjetar, u suštini porodičnu priču sa zapletom oko ostavinske rasprave, ali ispričanu tako da se roman doima kao jedan od prvih u tom žanru. Anela Borčić učinila je gotovo novom tu do sada već toliko puta korišćenu temu i to prvenstveno lirskim, pesničkim jezikom kojim pripoveda. Već od prvog poglavlja koje se skoro čini kao pesma u prozi, autorka je opisala junake Tarbuškoviće, prvo Stipana, najstarijeg od četvorice braće koji stiže na otok nadajući se da će porodica konačno uspeti da podeli imovinu, jer sud poziva na raspravu poslednji put. Ovakva tema mogla bi se na prvi pogled učiniti trivijalnom, ali jezik ju je učinio zanimljivom i svežom – jezik koji Anela Borčić očigledno doživljava kao artefakt. Pažljivo bruseći rečenice, tražeći u prozi gipkost stiha, kako je govorio Flober, grubu stvarnosnu temu spisateljica razblažava i rastvara rečima, praveći od zapleta akvarel na kome ćemo ugledati samoću ostrva, ali i složene porodične odnose kroz junake koji više liče na senke, na sećanja koje je produvao morski vetar.

Dakle, to su te tri zanimljive i poetički sasvim različite knjige. Lične pre kolektivnih poetika – jedan je od podnaslova pregleda literarnih perspektiva Hrvatske koji je za Eurozine napisala Andrea Zlatar. Odlični podnaslov mogao bi biti neprevaziđeni manifest dobre književnosti. Otkako imamo omogućen pristup knjigama koje pišu pisci iz nekadašnjih SFRJ republika, od autora književnih prikaza često se zahteva „generalizacija”. Reč generalizacija ne može biti saglasna sa usamljenošću bilo kog stvaralačkog čina (čak i da ovde ne koristimo argument Papa Hemingveja: „Što više pišem sve sam usamljeniji”).  

Ukoliko nekoga zanima lični utisak, reći ću, isključivo na osnovu mog skromnog čitalačkog iskustva prepunog praznina, razume se, da su mi se dela koja dolaze iz regiona ponekad činila tematski življim i životnijim. Ko pokuša da pronađe trend, već je u startu izvan književnosti. Baš kao i pisac koji pristupa kolektivnim poetikama – narušavajući usamljenost koja ga je zapravo i učinila piscem. A da ne govorimo tek o nekakvom podvlačenju crte i nekakvim apsurdnim izmirenjima sa istorijom: šta je bilo, bilo je, mi idemo iz početka. Šta će raditi pisac ako se pamfletom odrekne tema koje mu možda sutra sleduju – a najčešće su odabrane baš za njega, istorija književnosti je to već toliko puta dokazala.