Spirito kubano

Knjigu „Četiri kubanska pesnika” u ovogodišnjoj ediciji i prevodu izdavačke kuće „Partenon”, na 67. Međunarodnom sajmu knjiga predstavio je kao jedan od njih Valdo Lejva, novinar, pesnik, esejista i prozaista iz Havane. Rođen je, inače, 1943. u Vilja Klari. Objavio je više od trideset knjiga poezije i proze i za njih je dobio sijaset nagrada u svojoj i drugim zemljama španskog govornog područja, uključujući i Španiju, a dobitnik je visokih nagrada za književnost i u Italiji i SAD. Lejva je jedan od počasnih članova Odbora Festivala poezije u Havani, koji je ove godine obeležio svoje jubilarno, trideseto izdanje.

Sa autorom smo razgovarali nakon promocije novih izdanja dela pisaca Kube, zemlje koja je ovogodišnji partner Sajma knjiga. Na promociji, kojoj je prisustvovao i ambasador Kube u Beogradu Lejde Ernesto Rodrigez Fernandez, Lejva je kao gost Beograda predstavio knjigu u kojoj su se, osim njegovih, našle i pesme Ronela Gonzalesa Sančeza, Rikarda Riverona Rohasa i Virhilija Lopeza Lemusa. U posveti na knjizi napisao mi je: „U svemu smo se razumeli”

Kako vidite objavljivanje knjige četiri odavno već poznata i decenijama  najnagrađivanija kubanska pesnika danas u Srbiji?

Nas sva četiri autora smo savremeni pesnici, iako raznih generacija. Kao najmlađi, ja sam se zaputio na dalek put da predstavim knjigu. Reč je o delu književnika različitih pogleda na svet i na književnost. Zastupamo drugačije poetske pravce, ali zato zajedno u ovoj knjizi vašim ljubiteljima pesama predstavljamo široku i raznoliku panoramu kubanske poezije različitih generacija. Stičem utisak da srpski narod jako voli pesmu i da se kroz nju naša dva naroda posebno i razumeju.

Kako biste nama ukratko predstavili svoju poeziju, u ovoj i drugim knjigama?

Mislim da ćete me razumeti kad kažem da je autoru teško da govori o svom delu, posebno o pesmi i o tome šta je njom hteo da kaže. Ne bi je ni napisao, da je to što želi da poruči, hteo da opiše kao izveštaj. Ali, mogu da kažem da ni sam ne pratim i nemam samo jedan pravac. Volim za sebe da kažem da lutam, od klasičnog vezanog do slobodnog stiha. Mislim da je sloboda u formi pisanja veoma važna za umetnika i sve nas. Da je ona neka vrsta oslobađanja – od stega, pravila, dogmi.

Da li hoćete da kažete da je sloboda u pesništvu značila neku vrstu veće slobode kubanskim književnicima u godinama iza?

Ne znam na koju vrstu slobode mislite, da li mislite na oslobađanje lično ili na slobodu mišljenja, da li mislite na period diktature i njegovo prevazilaženje... Kad pročitate moje pesme, možete da vidite koliko poezija oslobađa. Kao i koliko ima slobode i na koji način.

Pišem 50 godina. U istoj Havani u kojoj evo, dok sam ja predstavljao knjigu na sajmu u Beogradu, u mojoj i svim drugim kućama danima nije bilo struje. Kažu, zbog trenutne  havarije električnog sistema, koja se sanira. Jasno je da su postrojenja dotrajala i da treba da se zamene,  delova nema na Kubi, a ne mogu da ih uvezu zbog sankcija koje traju šest decenija...

Da li narod Kube i dalje igra i peva na ulicama kao nekad i svojom veselošću „leči” probleme svakodnevnice?

Svetski poznat Spirito kubano ili kubanski duh, nije se promenio i narod naše zemlje je ostao isti. Kubanci su narod koji se smeje kad god može, igra i veseli, ali istovremeno pati. Naša veselost ne znači da su kubanski ljudi plitki. Iako je salsa sastavni deo dana, istovremeno se trude da nešto urade i preživljavaju, rekao je na kraju.