U Libanu deca svakodnevno pate

INTERVJU

Posle filma „Kapernaum”, neki gledaoci su bili postiđeni, šokirani, žele javnu raspravu o ovoj temi i pokreću promene. Oni drugi i dalje viču: „Ne, to nije istina, naša zemlja nije takva!” Ne žele da se pogledaju u ogledalo i vide svoje mane, kaže Nadin Labaki, rediteljka

Libanska glumica, reditelj i producent Nadin Labaki, autorka uspešnih filmova Karamel i Gde idemo sada?, za svoj poslednji film Kapernaum (na arapskom konfuzija, haos) prvo je nagrađena Gran-prijem u Kanu, potom su usledile i nominacije za Bafta i Oskar i brojne nagrade na međunarodnim festivalima, među kojima su i one nedavno osvojene i na 47. Festu u Beogradu.

Ni Festova publika nije mogla da ostane ravnodušna na priču o dečaku Zaimu bez roditeljske ljubavi, nege i brige, bez ikakvih prava i njegovom očajničkom potezu da tuži roditelje za to što su ga rodili. Premisa ovakvog sudskog slučaja možda jeste radikalna, ali je i proporcionalna pravednom gnevu koji pokreće Kapernaum. Nadin Labaki je osećaj velikog poraza društva u filmu pretvorila u glasan poziv na okupljanje za pomoć, ali i osvešćivanje sveukupne zajednice u kojoj je zanemarivanje, zlostavljanje i ostavljanje dece problem koji se ne može više gurati pod tepih.

Svi glumci u ovom filmu su naturščici. Lik Zaina tumači sirijski dečak Zain el Rafija, izbegličko mudro i ljutito dete (nagrada za najboljeg debitanta na 47. Festu), lik mlade majke Rahil, sa detencetom koje je odigralo najbolju ulogu bebe ikada viđenu na filmu, odigrala je Jordanos Šiferou – izbeglica iz Eritreje čiji se filmski život u Bejrutu ne razlikuje mnogo od njenog stvarnog života, a lik Zainove sestre malena Sedra Izam koja zapravo igra samu sebe – devojčicu koja prodaje žvake na ulici na kojoj ju je Nadin Labaki i pronašla.

Dubravka Lakić

SUSRETI
Svoj krst moram da nosim i nosim ga

Sada živim u okolnostima koje su strašne za umetnika jer živim na Kosovu, gde se sve čini da ne dobijem nijedan posao. Od rata, to jest otkad su došle ove „demokratske” vođe, nikad mi nijedan projekat nije odobren. Zamislite koliko je to teško za mene, kaže glumac Enver Petrovci

Enver Petrovci (Foto Narodno pozorište Niš)

Došao sam na festival Teatar na raskršću zbog svojih prijatelja, ali i činjenice da će se ovde okupiti umetnici iz celog bivšeg prostora Jugoslavije, a što da ne i dalje. Umetnički jugonostalgičar jesam i to i priznajem. Nedostaje mi taj prostor… kaže za Politiku Enver Petrovci, najvoljeniji živi albanski glumac u bivšoj Jugoslaviji član žirija aktuelnog festivala Teatar na raskršću, koji do 19. marta okuplja pozorišnu elitu regiona u Nišu. Teatar na raskršću kao jedinstveni pozorišni festival koji na jednom mestu želi da okupi pozorišnu umetnost balkanskog kulturnog prostora ima za cilj afirmaciju sličnosti i razlika kulturnog identiteta država i naroda koji dele isti prostor.

Sa kačketom na glavi, karakterističnim pogledom i osmehom, kojim kilogramom više od poznatog beogradskog izdanja, Enver Petrovci koji živi na relaciji Priština–Tirana je proteklih dana obilazio prijatelje, družio se sa kolegama, navraćao u niške kafane, kao u stara dobra vremena.

Da li je moguće obnavljanje jugoslovenskog kulturnog prostora i koliko nam nedostaje šira umetnička teritorija?

Sigurno da nam nedostaje. Ako neko kaže drugačije, on ne govori istinu. Nikome, apsolutno nikome nije bolje sada. Kada razgovaramo privatno u četiri oka svi mi kažu da se slažu sa mnom. Koliko imaju hrabrosti da to izgovore javno, to je njihov problem. Ja govorim javno: što je veći prostor, to je bolje za umetnika.

Borka G. Trebješanin

ZAPIS
Obavezni primerak

Koliko sam samo puta pomislio na Borhesove stihove: „Drugi neka se hvališu stranicama koje su napisali, ja se gordim onima koje sam pročitao!” Trebalo bi ih ponavljati svakog jutra, na prazan stomak 

Tolstojeva kuća u Jasnoj poljani (Foto L. Blašković)

Svet neverovatnom brzinom ostaje isti.

Dvoumiti se između Tolstoja i Dostojevskog, to je isto tako izazovno kao pitati se da li ste za Rolingstonse ili Bitlse. Sledeći oca, prvo sam utonuo u bespuća Braće Karamazov. Imao sam tek desetak godina, pitao se nestrpljivo ko je tu koga ubio. Posle sam isti roman čitao na svakih, recimo, pet godina, i svaki put sam mislio da me ta knjiga gura u milost novosti, da me nanovo ponižava.

U to doba, međutim, bio sam blago ravnodušan prema Lavu Nikolajeviču, izvesna žena presečena vozom malo šta mi je u tim trenucima mogla reći.

Potom sam se odao belom Nabokovu. Taj je ismevao Fjodora slično kao i Breton, koji je ukazivao prstima koliko je, na primer, predstava proste sobe u Dostojevskog unakažena faktografskim opisom koji se graniči s tupošću.

S druge strane, Nabokov se rugao Fjodorovim religioznim rešenjima, koji će pripitomiti monstruozni veltšmerc problematičnom činjenicom u kojoj država preraste u crkvu, a ne obrnuto, kako to očekuju paćenici, kao u mračnoj komori, što naglavce obrće pijetu ili strašni sud, gmiže po maglenom mozgu jurodive klikuše.

Tako sam se, s vremenom, okrenuo nabildovanom Tolstoju, pogotovo kada sam, iz svedočanstava Trive Militara, saznao da se Grof spremao preseliti u moj grad, Novi Sad, po nagovoru svog lekara, večnog Slovaka, kasnoremboovski zgađenog Žida, iz srećne porodice istovetne s drugima, dok ponavljaju jedinstvenu, celovečernju basmu.

Laslo Blašković

UMETNOST
Majda i Marklen – dva lica istog novčića

U ateljeu na Kosančićevom vencu 19 stvarali su slikari Majda Kurnik i Marklen Mosijenko. On, Ukrajinac, dobrovoljac u bici za oslobođenje Beograda, u kojoj gine njegov brat Spartak. Ona, Slovenka, ratna slikarka u NOB, čiji je brat poginuo na Sremskom frontu. Majda je slikala manastire, Marklen je restaurisao freske. Objavljena je knjiga o njihovim manje poznatim radovima.

Majda Kurnik, Autoportret sa rukom, 1966.

Zaneseni idejom da obnove našu zemlju razorenu Drugim svetskim ratom, slikari Majda Kurnik i Marklen Mosijenko uključili su se u radne akcije. Tu se se u upoznali, zavoleli i ostali zajedno. Gradili su pruge i mostove, ali i crtali, čuvajući od nestanka taj trenutak istorije. Na njihovo raznovrsno stvaralaštvo danas podseća knjiga Majda i Marklen Suzane Spasić i Ane Šindler, u izdanju „Interpresa“, koja donosi manje poznate radove ovog neobičnog umetničkog para.

Porodica Slovenke Majde Kurnik, rođene 1920. godine, početkom Drugog svetskog rata izbegla je iz Velenja u Beograd gde je Majda upisala Likovnu akademiju. Njen brat je poginuo na Sremskom frontu. Tragično je stradala i njena sestra, a vrlo brzo umrla i njihova majka.

– Još studentkinja, Majda Kurnik se 1944. pridružila Narodnooslobodilačkoj borbi, kao ratni slikar Propagandnog odeljenja Treće armije. Na njenim crtežima i skicama upravo vidimo to opšte lice rata, borbu, oružje, stradanje, tugu, a kroz pojedine prizore, izbeglice, vojnike, decu, ratnike okupljene oko zajedničkog kazana sagledavamo i svu tragediju jednog doba – priča Suzana Spasić, autorka knjige.

Mirjana Sretenović

POP ĆOŠE
Nedelja ujutru

Kada bi ruževi, lakovi za nokte, češljevi, maskare, brijači, parfemi i dezodoransi mogli da pričaju, svašta bi rekli o subotnjoj večeri

Nedelja u naselju Braće Jerković (Foto: V. Skočajić)

Subotom uveče ceo grad miriše na parfeme i nadu. To je tako od kad znam za sebe.

Bend koji ima koncert to veče oseća tumbanje po stomaku. Strepe da li će pred publikom biti dobri kao juče u onom hladnom skloništu na probi. Mladić sa naočarima koje liče na one koje je nosio Badi Holi provodi sate ispred ogledala. Hoće da bude lep ako se ona pojavi u separeu. Mrzi mesta sa separeima, ali će otići tamo samo zbog nje. Razvedena crnka je konačno našla bebisiterku i šminka se dok krajičkom oka gleda na sat. Razmišlja da li je brat njene koleginice i uživo toliko lep kao na slici. Malaksali tata je naizmenično čitao knjigu i kuckao es-em-es dok mu je toplomer bio ispod miške. Desetogodišnja ćerka mu je donela čaj i rekla mu da se baka i ona brinu. On je pomazio po kosi, rekavši joj da će uskoro biti ko nov. Namrgođeni muškarac prosede brade ulazi u auto. Dok se ceo svet provodi, on mora na posao. Ispušta uzdah dok okreće ključ. Kada vidi da mu je benzin na rezervi, opsuje i mlatne rukom volan. Plavuša lakira nokte ispred ogledala, pa stavlja ruž na usne, pa maskaru. Kada je gotova namigne sebi u ogledalu. Uzima telefon da napravi selfi, ali u poslednjem trenutku se predomišlja. Baš juče je čitala na nekom portalu da ako praviš selfi pre izlaska u grad, smanjuješ sebi šanse da nađeš dečka. A njoj treba novi dečko više nego nove cipele. Momak u trenerci puši cigaru na terasi i gleda u plavičasta svetla prozora preko puta. Prevrće očima kada vidi da komšija gleda izbacivanje iz nekog rijaliti smeća. Osamdesetogodišnji deda u stanu ispod gleda reprizu predsednikove konferencije za štampu, odmahujući glavom. Čak je i on skapirao, misli momak u sebi. Deda, ne predsednik.

Vladimir Skočajić 

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU