Anatomija jednog Salona

Svako novo izdanje tradicionalne i stožerne manifestacije za vizuelne umetnosti, kakav je Oktobarski salon, uvek i iznova pokreće pitanja generalne koncepcije Salona, njegove neophodnosti, količine novca koji potroši (nikada i o tome kakvi su efekti novca koji je uložen), pitanja odnosa starih i mladih umetnika, tradicije i (post) avangarde, „mejnstrima” i alternative, potreba i onih i ovih umetnika kao i potreba publike u čije ime se obično podmeću najneverovatnija kukavičija jaja.

Kako lamentiranje nad prošlim dobrim ili dobrim ovim vremenima ne bi prešlo u dosadni stereotip odlučili smo da putem male retroanalize ukažemo na razvojnu putanju Salona i pokušamo da aktuelnu manifestaciju lociramo u aktuelnu realnost, što će nas zaobilazno ili direktno svakako dovesti do teme o problemima umetničkog sistema kod nas.

Ako se priča vrati do samih korena, do smisla postojanja manifestacije, onda se bezrezervno mora konstatovati da je Oktobarski salon osnovan krajem pedesetih godina u prvom talasu liberalizacije društva i kulture (u drugom talasu će se osnovati Muzej savremene umetnosti, Bitef, Bemus i Fest) sa namerom da bude stožer novoosnovanog sistema umetnosti. Politička elita je želela, pre svega, da se distancira od tvrdog, politkomovskog tipa kulture, dakle da se pokaže u svetlu naprednog građanskog društva.

I, mora se priznati, takav projekat je imao smisla i on je zaista davao rezultate. O tome govori i značajna podrška drugih zemalja koje su ove promene podržale ustupanjem veoma značajnih izložbi (Savremena francuska umetnost, Holandsko slikarstvo, Henri Mur, Van Gog, Savremena umetnost SAD, Savremena italijanska umetnost, Iv Klajn, dadaizam i druge). Sistem umetnosti je postavljen i on je imao sve potrebne mehanizme: novac, institucije (galerije, udruženja), organizovanu kadrovsku politiku koja je kreirala programe i uspostavljala međunarodnu saradnju, medije koji su sistematski pratili programe, tržište (otvorena je prodajna galerija), pa čak i stručni časopis – „Umetnost”. Alternativna scena nije postojala sem ako se status novoformirane scene ne protumači kao alternativa socijalističkom realizmu zbog čega je nakon promena političkog kursa i postala „mejnstrim”.

Kad sistem kolabira

U toj specifičnoj tački kada je sistem počeo da funkcioniše, etablirani su određeni standardi, navike i mentalitet koji je scenu činio čak šarmantno uspešnom. Oktobarski salon, povezan sa značajnim datumom oslobođenja Beograda, predstavljao je kulturni događaj par ekselans iako je mnogima bilo jasno da je gotovo odmah skliznuo, prvo u populistički a zatim u estradni mentalitet, bez obzira na auru profesionalizma i stručnosti koju je pokušavao da održi.

No, da ne bude nesporazuma, postavljanje kulturnog sistema bio je veoma ozbiljan posao i njegovi arhitekti su posao projektovanja uradili, imajući viziju modernističkog razvoja umetnosti, gotovo kako valja. Pogotovo ako se uzmu u obzir beda, zaostalost i pretpostavka veoma ograničenih društvenih kapaciteta za konzumiranje savremene kulture. Mislim da se ne mogu optužiti za to što nisu predvideli postmodernističko ubrzanje jer iz perspektive neposrednog raskida sa socijalističkim realizmom teško da su se mogli nazreti obrisi jednog razvijenog sistema kulture.

Ali, iz ove perspektive se vidi da nije bio problem u projektovanju već u kvalitetu izvedenih radova i apsolutnom odsustvu bilo kakvog održavanja sistema. A sistem koji se ne održava kolabira. Takođe, naručiocima sistema umetnosti očigledno nije bilo stalo do njegovog logičnog razvoja. Sistem umetnosti je ostao prepušten sam sebi na samoodržavanje bez punog mandata i operativno-izvršnih mehanizama da se može samostalno razvijati. Zato je sistem ostao zatečen, a njegova struktura se rastočila zbog značajnih promena u umetnosti krajem šezdesetih godina koje nije razumeo niti je mogao da ih prati. 1972. godine Oktobarskom salonu se direktno programski, pa i politički suprotstavila izložba Oktobar 72, otvorena istog dana u beogradskom SKC-u kao i Oktobarski salon koji je otvoren u neposrednom komšiluku u Umetničkom paviljonu u Masarikovoj ulici. Toga dana scene su se pomešale, učesnici OS su posetili SKC, a učesnici O 72 su išli u Paviljon. Međutim, to nisu bili susreti razumevanja i prijateljstva. Trebalo je da prođe gotovo trideset godina da se, nakon promena iz 2000. godine, izvrši smena generacija, da se napravi novi preokret koji se zapravo desio upravo tada, početkom sedamdesetih. Eto, samo toliko kasni naše društvo.

Možda je 1971. godina trebalo da bude prekretnica; možda je neko morao da izvuče neki zaključak na osnovu pritiska mlađeg dela kulturne javnosti, s jedne strane, i evidentnog okoštavanja manifestacije, s druge, i u trenutku kada je Beograd počeo da živi kosmopolitski, promeni koncepciju i internacionalizuje Salon i stavi ga u ravan Bitefa i Festa. Potpuno je jasno, istorijski gledano, da je 1972. godine održan poslednji Oktobarski salon u takvoj koncepciji – njegov „genetski” potencijal je tada već bio potrošen. Nakon toga sledilo je otaljavanje. Mogući razvoj situacije bio je ili osnivanje nove institucije međunarodnog karaktera (to bi zapravo bio upravo osnovan Festival proširenih medija – Aprilski Susreti SKC-a, ali taj kultni festival nikada nije prepoznat kao kapitalna kulturna vrednost pa stoga nije ni „legalizovan“. Mnogo godina kasnije na tragu njegove koncepcije pokrenut je BELEF no bez ikakvih značajnijih doprinosa) s tim da aktuelni Oktobarski salon ostane kao neka vrsta drafta za domaću selekciju, ili da se generalno promeni kurs i koncepcija manifestacije.

Tradicionalno mudrovanje

Budući da se nije desilo ništa, da nije došlo do promene, koalicije ili kohabitacije, niti se promenio generalni kurs, scena se potpuno podvojila. Nejasno shvatajući potrebu da se nešto mora promeniti u koncepciji same manifestacije, selektorska komisija OS iz 1977. izostavila je mnoga “značajna” imena, ali i poetske izraze za koje je smatrala da ne pripadaju novom kursu. Odbačenih više od osam stotina umetnika odjednom se našlo u čudu, verujući da im je naneta strašna nepravda.

Nakon što su promene izvršene, postalo je vidljivo da su u pitanju samo „kozmetičke”, a ne i suštinske promene. Očigledno je nedostajao mnogo širi ugao posmatranja umetničke scene, daleko ozbiljnije razumevanje svih njenih fenomena, pa, na kraju krajeva, i odvažnosti da se predstave najnovije ili radikalnije umetničke pojave. Odnosno, onaj stalno prisutan politički faktor, kao jedan vid društvene kontrole, stalno je ometao da stručni rad prepozna i u prvi plan stavi ideje i kadrove koji bi bili sposobni i voljni da se nose sa problemima i da ih rešavaju u skladu sa standardima razvijenih umetničkih sistema.

Ciklus izdanja OS započetih političkim promenama, pre svega na nivou grada 1998, a zatim i na nivou države 2000. godine, uspeo je da u relativno kratkom roku redefiniše status Salona, da ga internacionalizuje, da mu promeni kôd i da ga stavi na mapu međunarodnih manifestacija. No ove promene provocirale su tradicionalni mentalitet srpskih mudraca da polemišu o tome da li je možda bolje da Salon ipak bude bijenalni, da salon bude samo međunarodni, da salon bude samo domaći, da se salon vrati na revijalnu koncepciju itd. Svi oni zaboravljaju da je Oktobarski salon jedina manifestacija koja je ipak uspela da opstane pokazujući sposobnost da se menja. No, dozvolimo onaj građanski princip – neka selektori utiču na promene a neka javnost ocenjuje kvalitet tih promena.

Ovogodišnji Oktobarski salon sa svojim težištem na umetnicima koji većinom žive i rade u Srbiji ali koji su prisutni na međunarodnoj sceni, nema za cilj da vrati Oktobarski salon u domen lokalnog događaja već upravo da označi „domaćeg umetnika” kao „međunarodnog umetnika”.