Hronika navijačkog bezumlja

Kriza srpskog fudbala nije ni nova, ni neočekivana, dolazi kao eho ukupnog stanja u društvu, svojevrsnog voluntarizma koji već dugo traje i evidentne društvene nebrige. Država Srbija, u kolopletu problema sa kojima se suočava kao da je ovaj sport sasvim prepustila stihiji, dok najodgovorniji u fudbalskoj organizaciji i klubovima vode neprestanu bitku za preživljavanje u kojoj se manje pažnje poklanja stanju u ovom sportu, a više uskim, sopstvenim i klupskim interesima. Takav ambijent pogodovao je svakojakim devijantnim pojavama od kojih je, bez sumnje, najkarakterističnija i najopasnija eskalacija neobuzdanog navijačkog nasilja na stadionima i oko njih, koja preti da sasvim obesmisli svrhu sporta kao korisne društvene aktivnosti.

Samo letimičan pogled na crnu statistiku incidenata koje su u 2007. godini izazvali huligani, koje eufemistički nazivamo navijačima, dovoljno govori sam za sebe. Stadioni su postali prava poprišta obračuna frustriranih mladih ljudi, koji, nemajući drugi smisao u životu, pronalaze sebe u gomili koja dolazi na stadione sa unapred pripremljenim planovima za tuču, kako sa protivničkim fanovima, tako i sa policijom. Naoružani "navijačkim" rekvizitima, postaju sve agresivniji, nemaju milosti ni prema kome.

Koliko su stvari uzele maha govori i redovna slika stotina pripadnika Žandarmerije koji u crnim oklopnim odelima zauzimaju centralne tačke u gradu i oko stadiona, zlokobno "najavljujući" iole značajniju utakmicu, ne samo u fudbalu.

Da paradoks bude veći, i klubovi daju svoj doprinos navijačkom bezumlju. Raznorazne "delije", "grobari" i koji sve ne, umesto da budu izopšteni iz sportskih društava, upravo od njih dobijaju podršku. Nije tajna da su neke od ovih grupa i finansirane od pojedinih klubova, imaju čak i uticaj pri izboru trenera, njihove vođe učestvuju čak i u transferima fudbalera. Postali su ravnopravni partneri upravama...

Stvari su otišle toliko daleko da su pale i ljudske žrtve, a broj povređenih se i ne zna.

Ceh takvom ponašanju već je plaćen u Evropi više puta. I Crvena zvezda i Partizan bili su prinuđeni da važne mečeve igraju bez prisustva publike, Partizan je čak izbačen iz Kupa Uefe. Rejting našeg saveza i fudbala u celini pada sve niže, a značajan doprinos daju i "navijači".

Kazne propisane zakonom, kojima se toliko maše posle svakog incidenta, ili navijačkog nasilja, obično niko ne shvata ozbiljno, niti ih primenjuje. Sudovi, da li svesno, ili pod pritiskom moćnih pojedinaca u upravama klubova, najčešće progledaju kroz prste izgrednicima dajući tako "primer" ostalima da mogu da čine šta hoće, bez sankcija.

Jedna od ne manje važnih posledica navijačkog terora koji vlada jeste i sve manji broj gledalaca na stadionima. Ljudi jednostavno ne žele da dovedu sebe u opasnost, sve je manje onih koji dovode decu, stadioni nisu više mesta de se može provesti lepo veče, doživeti nešto prijatno.

Danas se i na svetskim TV kanalima mogu videti specijalne emisije posvećene nasilju na stadionima i oko njih, u kojima nisu više tema navijači sa Ostrva. Glavni "glumci" su sada naši huligani...

Nedavni napad na pripadnika policije na stadionu Crvene zvezde poslednji je primer vandalizma. Energična reakcija Ministarstva unutrašnjih poslova ohrabrujuće deluje i nadajmo se da će i sudski epilog biti odgovarajući. Ali, da se ne završi samo na tome.

Što pre se krene u konačan obračun, biće bolje. Za naš fudbal, pre svega..., ali i za društvo u celini.