ZAŠTO SMO ZVIŽDALI „MARSELjEZI”

Sva sreća da se povodom usvajanja Izmena i dopuna zakona o štampi podigla velika bura zbog koje će se, barem neko vreme, sudovi ustručavati da po njemu presuđuju i izriču visoke kazne. U protivnom, budžeti srpskih novina i televizija bili bi desetkovani nakon kvalifikacione utakmice za predstojeće svetsko prvenstvo između Srbije i Francuske u Beogradu. Razlog – kontroverzno izveštavanje o kontroverznom zviždanju beogradske publike francuskoj „Marseljezi” pred početak meča.    

Doslovno svi ovdašnji mediji u izveštajima sa utakmice istakli su „sramno ponašanje dela navijača” i zvižduke koje su nešto kasnije, pre kraja himne – bogu hvala – nadglasali „snažni aplauzi” svesnijeg i pristojnijeg dela publike. Nisu se birale reči prilikom osude jednih, kao ni u pohvalama drugih. Pri čemu su „primitivizam”, „varvarstvo”, „anticivilizacijsko ponašanje” i „brukanje pred svetom” bili samo neki od najčešće korišćenih izraza.

Iz nepoznatog razloga, najaktivniji u ovoj kampanji bio je agilni beogradski gradonačelnik Dragan Đilas koji je pre utakmice posetio kamp reprezentacije u Kovilovu sa apelom da budemo dobri domaćini i koji je posle utakmice, u pomenutoj emisiji na B92, zadovoljno i slavodobitno prebrojao „hiljadu primitivaca” i „četrdeset devet hiljada” onih drugih, pristojnih i kulturnih građana koji su prvima održali lekciju iz lepog ponašanja na stadionu.

E, sad, nevolja je u tome što sam, sticajem okolnosti i roditeljskih obaveza, te večeri sam bio na „Marakani” i lično se našao u dilemi da li da verujem zvaničnim izveštajima ili svojim ušima i očima. Pre svega, mada to u čitavoj priči nije najvažnije, gospodin Đilas se, biće, negde grdno zabrojao. Možda to iz svečane lože i iz centralnih delova zapadne tribine i nije tako delovalo, možda je to u TV prenosu izgledalo drugačije (televizija je čudo), ali odnos snaga na stadionu je bio prilično drugačiji od onoga kako ga je video gradonačelnik i kako su ga predstavili srpski mediji. Zviždao je i sever i jug i istok, kao i rubni delovi zapada. I u najvećem broju to – barem ovoga puta – nisu bili nikakvi „huligani“ i „primitivci“, već pristojni momci i građani koji su vrlo dobro znali šta čine i zašto. 

RTS je danima pred utakmicu emitovao „prigodne“ spotove na temu fer i sportskog navijanja, dok su reporteri B92 tokom dana, nekim čudnim slučajem, a po starom RTS receptu iz devedesetih godina, oko stadiona nailazili samo na navijače koji su na pitanje da li će zviždati francuskoj himni odgovarali sa „nikako“, „sačuvaj bože“, „ne dolazi u obzir“, „pa to nije u redu“, „nije sportski“ i sl. Prosto neverovatno kako nisu naleteli baš ni na jednog koji bi o toj temi imao nešto drugačije mišljenje.

Nije mi samo jasno da li je to neki „treći podsekretar“ francuske ambasade (ili možda i ambasador Teral lično!?) svojim beogradskim domaćinima skrenuo pažnju da bi eventualni zvižduci francuskoj nacionalnoj himni mogli nepovoljno da se odraze na proces srpskih „evrointegracija“, ili su domaćini samoinicijativno pokazali (ne)primerenu dozu udvoričke snishodljivosti.

Sve u svemu, da se ne lažemo, iako čisto sportski gledano neprimereni, zvižduci upućeni „Marseljezi“ bili su neka vrsta „spontanog referenduma“ kako o francuskoj politici prema Srbiji tokom godina balkanske krize (učešće u bombardovanju, priznanje nezavisnosti Kosova), tako i o tome šta većina navijača misli o ovoj jadnoj i bednoj kampanji domaćih medija i političara. Druga je stvar što to, ni jedno ni drugo, nije previše odgovaralo diplomatskoj i političkoj eliti iz počasne lože „Marakane“.   

Koliko mi je poznato, ni jedan jedini francuski novinar ili navijač nije imao nikakvih problema ni pre, ni tokom ni posle utakmice. I dobro je što je tako. I to je trebalo da bude vest, a ne zgražavanje zbog zvižduka „Marseljezi“. I predstavljanje da ih je bilo manje nego što jeste.   

Mene, međutim, brine nešto drugo. Ako nas, naime, ovako obmanjuju povodom relativno nevažne stvari i događaja kojem je prisustvovalo najmanje pedeset hiljada neposrednih svedoka, možemo samo pretpostaviti šta se sve radi i kako se manipuliše onda kada je svedoka mnogo manje, a ulog mnogo veći.  

Naravno da ti zvižduci nisu nikakav lek niti rešenje, ali svakako jesu neka vrsta ventila. A ventili, kao što znamo, služe upravo tome da spreče da se nešto izduva – i da ne eksplodira.

glavni urednik časopisa „Nova srpska politička misao”