Žena mora da se divi svom čoveku

Kada je Olivera Jovićević počela da radi autorsku emisiju „Upitnik” na nacionalnoj televiziji, mnogi su primetili da je ova novinarka unela kulturu dijaloga u medijski prostor, ali nije ostao neprimećen ni njen ženstven i elegantan stil držanja i odevanja. Njen zahtev za intervju sa Vladimirom Putinom stoji od prošle godine u ruskom Ministarstvu inostranih poslova i uverena je da priča o tzv. ženskom novinarstvu nema mnogo smisla, jer je za uspešnu karijeru nebitno da li se oslanja na „lepe ili čvrste noge”. Olivera je studirala jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, a novinarstvo je već petnaest godina njen životni poziv.

Publika Vas je primetila po odmerenom stilu govora, kulturi držanja ali i odevanja. Koliko je rad u informativnom novinarstvu, zapravo, težak i stresan za ženu? 

Naporno je koliko i za muškarca. Ne možete se u poslu vaditi na to što ste žena ili što imate sitnu decu. Uopšte, priča o tzv. ženskom novinarstvu, o ženskom pismu za mene nema mnogo smisla. Za uspešnu karijeru sasvim je svejedno da li ona počiva na čvrstim ili lepim nogama.

 Zbog čega ste se opredelili za političko novinarstvo?

Desilo se da je politika izabrala mene, a ne ja političko novinarstvo. Devedesetih godina, u vreme ratnih stradanja, nisi mogao da se izmakneš u neku zavetrinu i čekaš da nevolja prođe. Radeći na tada opozicionoj televizijskoj stanici, svi smo imali snažan osećaj da radimo nešto jako važno za naš i tuđe živote. Taj me osećaj drži i danas. Još davno je Šarl de Gol rekao da je politika isuviše bitna stvar da bi bila prepuštena samo političarima.

Na osnovu čega procenjujete ljude?

Na osnovu njihovih ovozemaljskih dela, iskrenosti, velikodušnosti i hrabrosti. Ne mogu me zavarati „zlatni amovi” koji ne čine konja boljim.

Za muškarca Vaših snova, kažete, da nikako ne sme da Vam ponudi snove, jer ženama posle tridesete godine treba mnogo više od toga. Na šta tačno mislite?

Ljubav je do tridesete kao vožnja automobilom zatvorenih očiju: startuješ naglo, voziš prebrzo, a kočiš kad je već prekasno, kao što reče jedna umna žena. U četrdesetim ženi je potreban dom, stabilan, hrabar i čestit muškarac koji je u stanju da hrani i brani svoju porodicu. Žena mora da se divi svom čoveku da bi bila srećna sa njim, a snovi su u drugom planu.  

Zašto balkanski tipovi muškaraca pored sebe teško podnose uspešnu i poslovno ostvarenu ženu? Čega se plaše? Šta im smeta?

Uspešna žena stavlja na probu većinu aktuelnih muških aduta – karijeru, funkciju, bankovne račune, njihovu predstavu o sopstvenoj veličini. Ako se iza takve fasade krije nesiguran muškarac, biće to, skoro po pravilu, arena međusobnog rivalstva, gorčine i omalovažavanja.

Jedan ste od osnivača regionalne novinarske škole „Balkan medija tim” u kojoj su ujedinjena znanja i iskustva novinara sa prostora bivše Jugoslavije. Koji je bio Vaš motiv da uradite tako nešto?

Srpski medijski prostor je tesan i prepun loših primera za budućeg novinara. Retki su autoriteti u našem poslu i potrebna je sreća da učiš od najboljih. Naša škola okuplja predavače, zvezde televizijskog i štampanog novinarstva iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i drugih zemalja regiona.

Sa kojim političarem ste imali najbolju saradnju? Koga biste izdvojili kao najiskrenijeg i da li ste primetili da im smeta kada ih u studiju propituje novinar „u suknji”?

Imam dobru saradnju sa većinom političara, osim sa pojedinim koji su u više navrata iznenada otkazali gostovanje bez obrazloženja i doveli u pitanje emisiju. Nisam primetila da je neko od njih pravio razliku između „suknje” i novinara koji je u pantalonama. Ali jesam nešto drugo. Većina političara pokušava da se prema nama ponaša kao da smo njihov servis – ne čuju pitanja, izbegavaju odgovore, napadaju u nedostatku argumenata. No, to je njihovo pravo, na nama je da radimo svoj posao.

Ko Vam je, u ovom trenutku, od svetskih ličnosti najinteresantniji za razgovor?

Od prošle godine moj zahtev za intervju s Vladimirom Putinom čeka u nadležnom odeljenju ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Ali čekao je godinama i Si-En-En – i dočekao. 

Šta je najvažnije što ste naučili od svoje porodice, a koja su najvrednija iskustva ili saznanja do kojih ste sami došli?

U mojoj brojnoj porodici – otac, šumarski inženjer, majka, domaćica, tri sestre i ja – oduvek je bilo najvažnije ne plašiti se rada, ni životne borbe. Poštenje, odgovornost i istina, kojima su nas učili odmalena, za mene su i danas svetinja.