Жена мора да се диви свом човеку

Када је Оливера Јовићевић почела да ради ауторску емисију „Упитник” на националној телевизији, многи су приметили да је ова новинарка унела културу дијалога у медијски простор, али није остао непримећен ни њен женствен и елегантан стил држања и одевања. Њен захтев за интервју са Владимиром Путином стоји од прошле године у руском Министарству иностраних послова и уверена је да прича о тзв. женском новинарству нема много смисла, јер је за успешну каријеру небитно да ли се ослања на „лепе или чврсте ноге”. Оливера је студирала југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету у Београду, а новинарство је већ петнаест година њен животни позив.

Публика Вас је приметила по одмереном стилу говора, култури држања али и одевања. Колико је рад у информативном новинарству, заправо, тежак и стресан за жену? 

Напорно је колико и за мушкарца. Не можете се у послу вадити на то што сте жена или што имате ситну децу. Уопште, прича о тзв. женском новинарству, о женском писму за мене нема много смисла. За успешну каријеру сасвим је свеједно да ли она почива на чврстим или лепим ногама.

 Због чега сте се определили за политичко новинарство?

Десило се да је политика изабрала мене, а не ја политичко новинарство. Деведесетих година, у време ратних страдања, ниси могао да се измакнеш у неку заветрину и чекаш да невоља прође. Радећи на тада опозиционој телевизијској станици, сви смо имали снажан осећај да радимо нешто јако важно за наш и туђе животе. Тај ме осећај држи и данас. Још давно је Шарл де Гол рекао да је политика исувише битна ствар да би била препуштена само политичарима.

На основу чега процењујете људе?

На основу њихових овоземаљских дела, искрености, великодушности и храбрости. Не могу ме заварати „златни амови” који не чине коња бољим.

За мушкарца Ваших снова, кажете, да никако не сме да Вам понуди снове, јер женама после тридесете године треба много више од тога. На шта тачно мислите?

Љубав је до тридесете као вожња аутомобилом затворених очију: стартујеш нагло, возиш пребрзо, а кочиш кад је већ прекасно, као што рече једна умна жена. У четрдесетим жени је потребан дом, стабилан, храбар и честит мушкарац који је у стању да храни и брани своју породицу. Жена мора да се диви свом човеку да би била срећна са њим, а снови су у другом плану.  

Зашто балкански типови мушкараца поред себе тешко подносе успешну и пословно остварену жену? Чега се плаше? Шта им смета?

Успешна жена ставља на пробу већину актуелних мушких адута – каријеру, функцију, банковне рачуне, њихову представу о сопственој величини. Ако се иза такве фасаде крије несигуран мушкарац, биће то, скоро по правилу, арена међусобног ривалства, горчине и омаловажавања.

Један сте од оснивача регионалне новинарске школе „Балкан медија тим” у којој су уједињена знања и искуства новинара са простора бивше Југославије. Који је био Ваш мотив да урадите тако нешто?

Српски медијски простор је тесан и препун лоших примера за будућег новинара. Ретки су ауторитети у нашем послу и потребна је срећа да учиш од најбољих. Наша школа окупља предаваче, звезде телевизијског и штампаног новинарства из Србије, Хрватске, Словеније и других земаља региона.

Са којим политичарем сте имали најбољу сарадњу? Кога бисте издвојили као најискренијег и да ли сте приметили да им смета када их у студију пропитује новинар „у сукњи”?

Имам добру сарадњу са већином политичара, осим са појединим који су у више наврата изненада отказали гостовање без образложења и довели у питање емисију. Нисам приметила да је неко од њих правио разлику између „сукње” и новинара који је у панталонама. Али јесам нешто друго. Већина политичара покушава да се према нама понаша као да смо њихов сервис – не чују питања, избегавају одговоре, нападају у недостатку аргумената. Но, то је њихово право, на нама је да радимо свој посао.

Ко Вам је, у овом тренутку, од светских личности најинтересантнији за разговор?

Од прошле године мој захтев за интервју с Владимиром Путином чека у надлежном одељењу руског Министарства спољних послова. Али чекао је годинама и Си-Ен-Ен – и дочекао. 

Шта је најважније што сте научили од своје породице, а која су највреднија искуства или сазнања до којих сте сами дошли?

У мојој бројној породици – отац, шумарски инжењер, мајка, домаћица, три сестре и ја – одувек је било најважније не плашити се рада, ни животне борбе. Поштење, одговорност и истина, којима су нас учили одмалена, за мене су и данас светиња.