Srpski TNT

Stripovi su oduvek imali zapaženo mesto u našem društvu. Kako su se tridesetih godina prošlog veka pojavili u „Politici” – doneli su probleme! Neki članovi kraljevske porodice prepoznali su se u slikovitoj priči o Mikiju Mausu pa je državni cenzor – da ne bi pukla bruka o „preotimanju prestola” – hitro zabranio objavljivanje Diznijevog crtanog „kaiša”. Majka mi kaže da se u Beogradu već tada znalo da je strip nešto što može da destabilizuje politički poredak! Ove zle slutnje potvrdile su se i kasnije, u vreme komunističke vladavine, kada su i tadašnji „crveni” rukovodioci – suočeni sa sopstvenim likom i delom u serijama o lenštini i šeprtlji Paji Patku, zavodljivoj i trošadžijskoj Pati, sestrićima Raji, Gaji i Vlaji i gramzivom ujka-Baji – zaustavljali mašine u rotaciji naše kuće. Čudi me da vlastodršci devedesetih nisu ukinuli epizode o braći Daltonima: pa oni su bili njihova slika i prilika! Valjda su „revolveraši” u jugoslovenskom državnom vrhu već toliko bili zauzeti sopstvenom pucačinom i pljačkom zemlje da nisu ni stigli da čitaju bilo šta osim vojnih topografskih mapa. Ko je tad, kad je najlepše, uopšte mario za „devetu umetnost”!

Kako sam promolio glavu na ovaj svet, bio sam dakle suočen s činjenicom da je „ukoričena pojava” koju krijem iza veš-mašine u kupatilu nešto nazadno, štetno, potencijalno vrlo opasno i uznemirujuće u svakom smislu i da je treba u širokom luku zaobilaziti. Pre nego što pođem u ve-ce roditelji su mi gurali u ruke „Anu Karenjinu”: „Uzmi ovo, sine, da ne zaglupiš. Baci onaj šund!” Dok voda žubori, ja bih otvarao „Anu”, a preko nje „peglao”Modesti Blejz. Obožavao sam je! Večito mlada, posebnim veštinama, bez upotrebe sile, privodila je odbegle osumnjičene ruci pravde, što se ne može reći za naše agente i agentice koji kao da neprestano traže iglu u plastu sena.Plus, za razliku od Karenjine, Modesti nije nikog gušila, niti imala suicidne ideje!

Tolstojev roman ipak je, nekako, i sam došao na red: moja generacija je poslednja koja je, bar u toaletu, poštovala reč roditelja. Uz Flaša Gordona, Iznoguda, Zagora Te-Neja i njegovog Čika, Komandanta Marka, Bleka Stenu, Ani Četiri Pištolja i, kao poslasticu, družinu Alana Forda stigao sam da pročitam i više odobavezne školske lektire što se za moju decu ne može reći. Oni u odaju u koju i car ide peške ne nose ni knjige, ni stripove, već mobilni i eventualno MP3 plejer...

Sad ispred toaleta ja vrebam sa dragocenom sveščicom o tajnoj njujorškoj TNT grupaciji i kao švercer nudim „dobru robu”: „Obrati pažnju, sine, na neverovatnu sličnost rane američke mafije i ovdašnje lažne elite i pojedinih uticajnih ličnosti...”

I uspeo sam! Čujem oduševljenje iz kupatila: „Halo, Bing, imam jednu jahticu za tebe! Cijena sitnica... Pa, ćale, ovi su isti! Srpski TNT! Ha-ha...”, smeje se dete dok pušta vodu na aktuelnu ekonomsku situaciju. Za Anu Karenjinu jedva i da je čuo. Seka mu pred pismeni zadatak pomogla internetsižeom o toj „likuši, žešće dobroj ribi, udatoj za matorca koji ju je smorio samo tako pa se na prvoj žurezi zacopala u kul frajera i počela da fura s njim što je direktno odvelo u bedak pa se roknula, a njen švaca završio na frontu, i sve to, brate, na hiljadu strana...”

Vidim da sam nisko pao u očima naslednika. Sačekujem, stražarim, obigravam oko ve-cea. Uz sveske o grupi TNT umuvam i pokoju knjižicu. Za početak sam im uvalio Kamijevog „Stranca”, Kafkin „Proces”, Orvelovu „Životinjsku farmu”, a dogovorili smo se i da od četvrtka do nedelje visimo u SKC-u, na Sedmom međunarodnom salonu stripa. Ćera hoće da prouči savremene tehnike 300 mladih crtača iz 27 zemalja. Možda neko delo iz lektire i sama pretoči u „table”. Tvrdi, tako će se u školi više čitati! Podržao sam je, ideja joj je fenomenalna. Izgleda da ni profesorka srpskog nema ništa protiv, a „likovnjak” se – načisto oduševio!

Darko Kalezić