Hvala Ivkoviću što me je istrpeo

Njegovi Valjevci su još pre par godine predosetili da će Miloš jednog dana postati „veliki”. Kada se sa Evropskog prvenstva za košarkaše do dvadeset godina vratio sa zlatnom medaljom i titulom najboljeg igrača, nadenuli su mu nadimak „Miša nacionale”.

Asocijacija je bila više nego očigledna. Od silaska Aleksandra Đorđevića sa velike scene, nacionalni tim je izgubio dušu, vođu.

Dve godine kasnije, Srbija je na šampionatu u Poljskoj dobila „meč vinera”, košarkaša za naslovne strane.

Sa 32 poena i šest „trojki” Slovencima u polufinalu, Miloš Teodosić je pokazao put drugovima do pobedničkog postolja. Srbija je osvojila prvu medalju, a Teodosić izabran u idealnu petorku , prvi je asistent šampionata i strelac u redovima vicešampiona.

Koliko gode i obavezuju poređenja sa Đorđevićem?

Lepo sve to zvuči, ali jedan je „nacionale”, naravno Sale. Ima nekih sličnosti, od pozicije i uloge u timu, šuteva koji rešavaju utakmice, temperamentu. Sve dalje od toga je neumereno, za sada neuporedivo.

Ipak, stajati pored Španaca Gasola i Fernandeza, Slovenca Lorbeka i Grka Spanulisa i primiti priznanje iz ruku NBA legendi Bila Rasela i Oskara Robertsona, nije mala stvar. Čime ste, pre svega, zaslužili mesto u prvoj petorci prvenstva?

To je zasluga saigrača i selektora koji me je trpeo u nekim trenucima kad možda ni samom sebi ne bi progledao kroz prste. Mogli su umesto mene tamo da budu i Krstić, Veličković ...Kao kolektiv smo funkcionisali sjajno, a da je bilo drukčije sigurno ne bi došli do finala. Ovo je pobeda mladosti, kolektiva i želje. Velika je čast biti član najbolje petorke šampionata. Hvala dugovima.

Posle šesnaest „poljskih” dana , ipak, mnogo toga se promenilo. Došli ste na šampionat gotovo „bezimeni”, a vratili se kao sportski heroji. Koliko je teško sve to izdržati?

Još nismo svesni kakav smo rezultat ostvarili. Pre tri meseca kada smo italijanskoj Folgariji počeli da prikupljamo snagu za ono što nas očekuje, nismo mogli ni da pretpostavimo kakvim ćemo putem ići. Za nas je u Poljskoj jedino bio važan naredni meč i ništa više. Igrama i hrabrošću prizvali smo i sreću koja nam je u četvrtfinalu donela evropske prvake Ruse, ali sa oslabljenim timom. Zatim je došla ona fantastična utakmica sa Slovenijom, najkvalitetnija i najuzbudljivija na šampionatu. Fizički i emotivno smo se potpuno ispraznili i protiv Španaca odigrali najgore poluvreme. Pomogli smo im da na efektan način dođu do prve titule evropskog prvaka, ali za razliku od njihove sjajne generacija koja će polako da silazi sa scene, mi smo tim budućnosti.

Selektor Dušan Ivković je znanjem i autoritetom bio štit ekipe, ali poznato je da su njegovi principi i zahtevi prilično eksplicitni. Kakvo je vaše iskustvo rada sa trofejnim stručnjakom?

Ne treba trošiti reči kakav je čovek i trener Dušan Ivković. Što se discipline tiče sve nas je doveo u red i stvorio ambijent zajedništva u kom je samoisticanje jeres. Pomogao nam je da pojedinačno i kao tim podignemo igru na viši nivo. Tri meseca koja smo proveli zajedno mnogo će nam značiti u nastavku karijere. Postali smo zreliji i shvatili šta je u košarci važno. Posebna priča je utakmica protiv Slovenije u polufinalu, kada je jedini verovao da možemo da preokrenemo rezultat i pokazao nam put. Nismo se predali zahvaljujući selektoru, a ostalo je poznato.

Od generacije Slavnića i Kićanovića, pa Đorđevića i Divca, velike igrače je stvarala reprezentacija. Poslednjih godina izgubila se ta nit, kult državnog tima, pa su i rezultati bili izuzetno loši. Da li vaša „klasa” obećava da se nećete pogubiti po svetu i zaboraviti gde ste se košarkaški rođeni?

Neka odgovor bude izjava kapitena Krstića koji je po silasku s pobedničkog postolja izjavio da jedva čeka da se ponovo okupimo za Svetsko prvenstvo u Turskoj naredne godine. Ja sam prošle godine rekao koliko su mi značila 83 dana sa reprezentacijom u kvalifikacijama za Evropski šampionat u Poljskoj. Tada sam shvatio da napad i postići koš nije najvažnija stvar u košarci. Zahvaljujući selektoru i drugovima sada sam bogatiji za nova iskustva i s mnogo više motiva ulazim u klupsku sezonu sa Olimpijakosom. Ukoliko, eventualno, budu došli teški trenuci, moći ću da se vratim se za tren u Poljsku i uveren sam, pronaći pravo rešenje.