Sve sam oprostio Kačaru

Tamo gde prestaje mržnja, nastaje praštanje. Ljuski je oprostiti, pa čak i kada su rane duboke. Miodrag Perunović, nekadašnji veliki šampion u boksu i selektor Srbije u šestomesečnom mandatu, je neko ko se uvek rado vraća svom voljenom gradu. Beograd je za njega isto što i rodna Podgorica. Poslednji bokserski angažman imao je na klupi Srbije gde se zadržao samo šest meseci, mada je bio spreman da voljenoj Srbiji pomogne i više. Danas je prisutan samo u Bokserskom klubu Budućnost, gde je i počeo karijeru kao jedan od njenih najmlađih članova u istoriji podgoričkog bokserskog velikana.

Da li vam je žao što ste samo šest meseci bili selektor Srbije?

Moram da priznam da je u mojoj dugogodišnjoj sportskoj karijeri to možda i moja najveća rana. Ne bih se ponovo vraćao, sećao gorkih trenutaka. Želeo sam mnogo više da pomognem voljenoj Srbiji, ali je neko želeo da iskoristi moje ime. Posle toga sam rekao zbogom trenerskom poslu.

Jedan ste od najmlađih boksera bivše Jugoslavije koji je ušao u ring?

Imao sam samo 14 godina kada sam počeo da treniram boks kod legendarnog trenera Ismeta Methadževića. Sa 17 godina i deset dana odboksovao sam prvi seniorski meč. Bilo je to u majstorici za prvaka Jugoslavije protiv banjalučke Slavije i to protiv Asima Smajića, koji je tada bio deset godina stariji od mene.

Zar ste niste uplašili protivnika?

Moja prva pomisao kada sam prošao kroz konopce i ušao u ring bila je: „Kako ću sa ovim čovekom da boksujem?,,. Izgledao je daleko stariji od mene, bio je bokser sa ozbiljnim stažom. Ali sam mu pružio strašan otpor. Nisam se uplašio.

Boje Budućnosti branili ste do 1981. godine, kada prelazite u profesionalce?

U amaterskoj karijeri nisam boksovao nešto puno, imao sam blizu 150 mečeva, a onda 1981. godine u Šapcu boksujem prvi profesionalni meč. Bio je to takozvani splitski profi kamp u kome su bili Marjan Beneš, Miljenko Rubelj, Ace Rusevski. Sve sami majstori ringa i kasnije veliki šampioni boksa. U profi karijeri sam odboksovao oko 30 mečeva i bio sam Interkontinentalni prvak sveta.

Koje mečeve posebno pamtite?

Dosta mečeva se može nazvati istorijskim. Recimo protiv Pedra Gamara iz Venecuele, strašnog boksera koga sam pobedio na BAPS-u u Beogradu već u 1. kolu. Gamaro je u to vreme bio neprikosnoven u velter kategoriji. Zatim protiv Kubanca Koreje, Amerikanca Džeksoa, Rusa Račkova...

Koga ste posebno cenili od jugoslovenskih boksera u vašoj kategoriji?

Boks je u to vreme bio u opasnoj ekspanziji. Bilo je dosta sjajnih takmičara. Od Danila Jovanovića, Sretena Mirkovića, Bajrami Hasanija, Srboljuba Stankovića, Zdravka Bašića. Konkurencija je bila paklena...

Jugoslavija je imala velike šampione. Koga biste posebno izdvojili?

Dragan Vujković je bio izvanredan tehničar i taktičar. Slobodana Kačara je krasila izuzetna borbenost i hrabrost u ringu. Tadija Kačar je imao i jedno i drugo, sve ono što je krasilo njegovog brata i Vujkovića. Mate Parlov je bio veliki šampion, možda i najveći od svih. Hrabar, nikada se nije predavao. Tada je boks zaista bio u modi, teško se osvajala svaka medalja. Danas je neko drugo vreme.

Jednom prilikom ste rekli da ste bili povređivani kao čovek i sportista dok ste bili selektor Srbije?

Bilo je dosta sujetnih ljudi. Bio sam na nekoj vrsti vetrometine. Tadija Kačar me je često kritikovao kroz medije, ali sam mu na kraju sve oprostio. Čujemo se kada su veliki praznici, čestitamo jedan drugome Božić i Uskrs. Jednom prilikom sam ga poznao kao čovek čoveka i rekao mu šta mi je na duši. Shvatio je moju dobru nameru i danas mogu da kažem da smo iskreni prijatelji. Ljudi greše, ali ljudski je oprostiti. Ja sam hrišćanin spreman sam da oprostim svakome...

Gde je danas boks u Crnoj Gori?

Iskreno, slabo pratim dešavanja. Predsednik saveza je Rus Aleksandar Klemenko, koji je pune dve decenije na toj funkciji. Izuzetno dobar čovek, rekao bih da je on spas za crnogorski boks uopšte. Nije slučajno što će ove godine u Budvi gde inače živi i radi predsednik Klemenko, biti održan svetski šampionat za omladince.

Stariji ljubitelji boksa još uvek pamte vaš čuveni meč protiv čileanskog boksera Salvadora Janjeza u Hali sportova u Novom Beogradu?

Bio je to zaista sjajan duel predviđen da traje 12 rundi. Bio sam veoma inspirisan da pred preko 6.000 gledalaca koji su mi davali vetar u leđa, stignem do titule. Uspeo sam da ga nokautiram u 11. rundi kada mu je pukla arkada. Sećam se dobro da je bio veoma jak borac, ali i ja sam bio u velikoj formi, spreman da stignem do svetske titule – kaže za voljeni časopis legendarni bokser i trener Miodrag Perunović.

Za svoje bokserske predstave uvek je bio nagrađivan. Nije se štedeo u ringu a često ume da kaže da se uz brata Dragana nikada nije štedeo da dobronamernim avetima pomogne svakom mladom čoveku.

Napisao dve knjige o boksu

Danas kada ima dosta slobodnog vremena Miodrag se potpuno posvetio veri i pisanju.

„Vera je naš glavni pokretač. Vernik sam i zato sam uvek spreman da oprostim. Do sada sam napisao dve knjige o boksu. Rekao bih da su to romani a treća je u završnom spremanju i zvaće se „Odjeci večnosti”. Pišem i poeziju, jednostavno, to je moja ljubav", ne krije nekadašnji bokserski as.