Све сам опростио Качару

Тамо где престаје мржња, настаје праштање. Љуски је опростити, па чак и када су ране дубоке. Миодраг Перуновић, некадашњи велики шампион у боксу и селектор Србије у шестомесечном мандату, је неко ко се увек радо враћа свом вољеном граду. Београд је за њега исто што и родна Подгорица. Последњи боксерски ангажман имао је на клупи Србије где се задржао само шест месеци, мада је био спреман да вољеној Србији помогне и више. Данас је присутан само у Боксерском клубу Будућност, где је и почео каријеру као један од њених најмлађих чланова у историји подгоричког боксерског великана.

Да ли вам је жао што сте само шест месеци били селектор Србије?

Морам да признам да је у мојој дугогодишњој спортској каријери то можда и моја највећа рана. Не бих се поново враћао, сећао горких тренутака. Желео сам много више да помогнем вољеној Србији, али је неко желео да искористи моје име. После тога сам рекао збогом тренерском послу.

Један сте од најмлађих боксера бивше Југославије који је ушао у ринг?

Имао сам само 14 година када сам почео да тренирам бокс код легендарног тренера Исмета Метхаџевића. Са 17 година и десет дана одбоксовао сам први сениорски меч. Било је то у мајсторици за првака Југославије против бањалучке Славије и то против Асима Смајића, који је тада био десет година старији од мене.

Зар сте нисте уплашили противника?

Моја прва помисао када сам прошао кроз конопце и ушао у ринг била је: „Како ћу са овим човеком да боксујем?,,. Изгледао је далеко старији од мене, био је боксер са озбиљним стажом. Али сам му пружио страшан отпор. Нисам се уплашио.

Боје Будућности бранили сте до 1981. године, када прелазите у професионалце?

У аматерској каријери нисам боксовао нешто пуно, имао сам близу 150 мечева, а онда 1981. године у Шапцу боксујем први професионални меч. Био је то такозвани сплитски профи камп у коме су били Марјан Бенеш, Миљенко Рубељ, Аце Русевски. Све сами мајстори ринга и касније велики шампиони бокса. У профи каријери сам одбоксовао око 30 мечева и био сам Интерконтинентални првак света.

Које мечеве посебно памтите?

Доста мечева се може назвати историјским. Рецимо против Педра Гамара из Венецуеле, страшног боксера кога сам победио на БАПС-у у Београду већ у 1. колу. Гамаро је у то време био неприкосновен у велтер категорији. Затим против Кубанца Кореје, Американца Џексоа, Руса Рачкова...

Кога сте посебно ценили од југословенских боксера у вашој категорији?

Бокс је у то време био у опасној експанзији. Било је доста сјајних такмичара. Од Данила Јовановића, Сретена Мирковића, Бајрами Хасанија, Србољуба Станковића, Здравка Башића. Конкуренција је била паклена...

Југославија је имала велике шампионе. Кога бисте посебно издвојили?

Драган Вујковић је био изванредан техничар и тактичар. Слободана Качара је красила изузетна борбеност и храброст у рингу. Тадија Качар је имао и једно и друго, све оно што је красило његовог брата и Вујковића. Мате Парлов је био велики шампион, можда и највећи од свих. Храбар, никада се није предавао. Тада је бокс заиста био у моди, тешко се освајала свака медаља. Данас је неко друго време.

Једном приликом сте рекли да сте били повређивани као човек и спортиста док сте били селектор Србије?

Било је доста сујетних људи. Био сам на некој врсти ветрометине. Тадија Качар ме је често критиковао кроз медије, али сам му на крају све опростио. Чујемо се када су велики празници, честитамо један другоме Божић и Ускрс. Једном приликом сам га познао као човек човека и рекао му шта ми је на души. Схватио је моју добру намеру и данас могу да кажем да смо искрени пријатељи. Људи греше, али људски је опростити. Ја сам хришћанин спреман сам да опростим свакоме...

Где је данас бокс у Црној Гори?

Искрено, слабо пратим дешавања. Председник савеза је Рус Александар Клеменко, који је пуне две деценије на тој функцији. Изузетно добар човек, рекао бих да је он спас за црногорски бокс уопште. Није случајно што ће ове године у Будви где иначе живи и ради председник Клеменко, бити одржан светски шампионат за омладинце.

Старији љубитељи бокса још увек памте ваш чувени меч против чилеанског боксера Салвадора Јањеза у Хали спортова у Новом Београду?

Био је то заиста сјајан дуел предвиђен да траје 12 рунди. Био сам веома инспирисан да пред преко 6.000 гледалаца који су ми давали ветар у леђа, стигнем до титуле. Успео сам да га нокаутирам у 11. рунди када му је пукла аркада. Сећам се добро да је био веома јак борац, али и ја сам био у великој форми, спреман да стигнем до светске титуле – каже за вољени часопис легендарни боксер и тренер Миодраг Перуновић.

За своје боксерске представе увек је био награђиван. Није се штедео у рингу а често уме да каже да се уз брата Драгана никада није штедео да добронамерним аветима помогне сваком младом човеку.

Написао две књиге о боксу

Данас када има доста слободног времена Миодраг се потпуно посветио вери и писању.

„Вера је наш главни покретач. Верник сам и зато сам увек спреман да опростим. До сада сам написао две књиге о боксу. Рекао бих да су то романи а трећа је у завршном спремању и зваће се „Одјеци вечности”. Пишем и поезију, једноставно, то је моја љубав", не крије некадашњи боксерски ас.