Iz tabora u tabor

U ona davna vremena, pre pojave komunizma, partijašenje je bilo sinonim za politiku u Srbiji. Kako je demokratija nanovo oživela među Srbima ona je opet pokazala svoje stare boljke, a pre svega shvatanje države kao plena stranačke borbe. Iako je samoj demokratiji inherentna politička i stranačka podela, ona u Srbiji i sličnim društvima dobija izuzetno destruktivne i patološke razmere. Dok u zapadnim zemljama postoje nepisana pravila i konsenzus oko toga šta je zajednički nacionalni, državni ili strateški interes u Srbiji toga nažalost skoro i da nema.

Stoga i ne čudi to što se veći deo političkog života sveo na nadmetanje političkih klanova koji kontrolišu stranke i tajkuna koji su u međusobno zavisnoj vezi s njima. U tom smislu se politika sasvim feudalizovala, a korupcija je postala ,,strukturna”.

Kada se to ima u vidu onda i ne čudi što neki pojedinci sa vrha stranačkih struktura ili iz drugog ešelona tako lako prelaze iz tabora u tabor. Ovi prelasci naravno dešavaju se u svim modernim demokratijama, ali je čini se ovde kod nas to nekako ležernije i bez vidljive griže savesti. Kad jedan politički brod tone ili kad neko ne može da nađe zadovoljavajuće mesto u stranačkoj mašineriji, on jednostavno, kao fudbaler, potraži drugi klub. Izbori na kojima neki dobijaju, a neki gube često su „prelazni rokovi” u kojima pojedinci ali i čitavi stranački odbori menjaju dresove.

Budući da se politika shvata kao najbolji biznis, shodno tome se i postupa. Ako neki političar, pa i medijski poslenik, može dobiti više, u smislu novca ili pozicije ili karijere u nekoj drugoj političkoj grupaciji, onda, jednostavno, „pregovaramo” i sa drugima. Pa kako se dogovorimo.

Postoje ne samo stranački preletači već imamo i medijske intelektualne i druge golubove preletače koji menjaju političke mentore ili tajkune koji menjaju stranke koje sponzorišu. Samo u ovom poslednjem slučaju nije tako jasno ko je preletač – tajkun ili političari koje „čašćava”. No ozbiljniji tajkuni se osiguravaju od rizika da moraju biti preletači tako što finansiraju više stranaka odjednom.

Kako je očigledno da u našoj politici ima sve manje morala to su i preletači sve učestaliji, a preletanje je sve lakše. U tom pogledu smo ,,ispred modernih zapadnih demokratija”. Jalove i neiskrene su moralističke žalopojke zbog korupcije i protekcionizma koje čujemo od intelektualaca i političara, oni su jednostavno u samoj srži modernog demokratskog sistema. To je neizlečiva bolest koju ozbiljniji i stariji politički narodi neguju i drže pod kontrolom, dok joj oni bez izgrađenog imunog sistema lakše podlegnu.

Ako se politika shvata na taj pragmatičan način, onda je ponašanje jednog preletača sasvim logično i opravdano. Druga je stvar što bismo mi želeli da politika ima i snažnu moralnu stranu i da ,,političari imaju karakter”. To je romantično shvatanje koje nema svoje utemeljenje u političkoj realnosti. Naime, sistem stranačke konkurencije i međustranačkog nadgornjavanja često na vrh izbacuje poltrone, karijeriste i beskičmenjake. Među njima preletaštvo predstavlja prirodan izbor u nekim situacijama doduše uz rizik da preletač u novoj stranci ne nađe mesto „koje zaslužuje”.

Stranke se pretvaraju u oligarhijske interesne strukture u kojima odlično prolaze ljudi koji klanovski funkcionišu. Unutar tih struktura preletaštvo se smatra nemoralnim samo ako ruši kodeks klanovske solidarnosti. No ako „preletač” pokaže kako će i u novom jatu moći da odradi poslove i za svoje „matično jato” onda mu je u velikoj meri oprošteno.

Politički analitičar