Domaći umetnici sa svetske scene

Biće puno slikarstva na ovogodišnjoj izložbi, poručuje Branislava Anđelković, umetnička direktorka ovogodišnjeg 50. oktobarskog salona koji se otvara 2. oktobra. Prostor Muzeja „25. maj” je pregrađen (arhitekta Salona je Dejan Todorović), napravljeni su „boksovi” za svakog umetnika, u sali za projekcije neotpakovani radovi čekaju otvaranje kutija sa natpisom „fragile”, radnici su svuda unaokolo, ulaz nezaposlenih samo uz propusnicu...

Neki radovi, pak, već kruže Beogradom. Na trolejbusima na liniji 41 i tramvajima broj 10 već su postavljeni natpisi iz projekata Raše Todosijevića „Majka na prodaju” i „Umetnik prorok”. Šesti sprat garaže u Masarikovoj ulici, gde je održan prvi „oktobarac”, čeka umetnicu Darinku Pop-Mitić koja na ovom mestu upravo započinje slikanje „edukativnog murala o malo poznatoj istoriji slikarstva”...

Iako međunarodni, na 50. oktobarskom salonu preovlađuju domaći umetnici. Branislava Anđelković ovu činjenicu obrazlaže tezom da je reč o umetnicima koji su prisutni na međunarodnoj sceni, a izložba ima cilj da označi „domaćeg umetnika” kao „međunarodnog umetnika”, koji „stvara inicijative i sugeriše intervencije na osnovu lokalnih iskustava”.

Ovogodišnji Salon nosi naziv „Okolnost”. O kakvoj je okolnosti reč?

Očigledno je da se mi uvek nalazimo u nekakvom sticaju okolnosti. I društvo, i ja kao kustos i umetnici koji se u okolnostima nalaze, ali ih i stvaraju. Okolnost nije tema Oktobarskog salona niti se od umetnika očekivalo da reaguju na okolnosti. Cilj izložbe je da se jasno vide pozicije umetnika, a posao kustosa jeste da prepozna, reaguje i uvaži što više okolnosti.

Ovakve izložbe moraju da budu proizvod rada umetnika i kustosa. Ova izložba nema mnogo radova, bar u odnosu na neke prethodne kada je zbog brojnosti dela publici bila uskraćena mogućnost da se fokusira, usredsredi i ponaša refleksivno u odnosu na umetnost koju konzumira. Izložbe su stalno dovodile posmatrača u situaciju da istovremeno gleda više umetničkih radova što je i umetnike i publiku dovodilo u situaciju dirigovanog prolaska kroz izložbu. Ova postavka ima „predah” između dva rada.

Da li je izložba koncipirana kao više malih izložbi unutar jedne?

Ne može se reći da su to mini-izložbe. Zavisi od umetnika. Kod nekih je bio dovoljan jedan rad koji jasno kontekstualizuje čitav umetnikov opus, a kod drugih je bilo potrebno prikazati više radova da bi ta pozicija postala jasna i očigledna.

Ovogodišnja izložba otkriva nam i novi-stari prostor Kunsthistorisches Mausoleum u Ulici Braće Radovanović, za koji se do sada očito znalo samo u veoma uskim krugovima. O kakvom je prostoru reč?

Kunsthistorisches Mausoleum postoji od 2003. godine i ulaz je bio moguć uz zakazivanje poseta s vremena na vreme. Slični projekti sa idejom sećanja na istoriju umetnosti i prikupljanja umetnosti postoje i u Berlinu, Los Anđelesu i Njujorku. U beogradskom prostoru prezentovana su 64 autoportreta velikih umetnika kroz istoriju umetnosti. Deo ove kolekcije biće predstavljen i u Muzeju „25 maj”.

Da li je reč o anonimnoj i privatnoj kolekciji?

Smatrajmo to parainstitucijom.

Televizijski program takođe će postati izložbeni prostor.O kakvoj je realizaciji reč?

Na Drugom programu RTS svakog dana od 20 časova emitovaće se rad Igora Grubića, tačnije petominutni portret svakog umetnika koji izlaže na Salonu. Ovi portreti su jako uzbudljivi, kompletno su urađeni u produkciji Oktobarskog salona, i reč je o načinu na koji savremeni umetnici govore o svojoj poziciji. Emitovanje je kasnije tokom večeri obezbeđeno i na Foks televiziji.

Specifičnost ovog Oktobarskog salona je i u činjenici da radove predstavljaju i reditelji Miljenko Dereta, Oleg Novković i Želimir Žilnik.Kako se njihova ostvarenja uklapaju u koncepciju jedne izložbe savremene umetnosti?

Iako je neuobičajeno da se reditelji i filmovi pozivaju kao učesnici Oktobarskog salona, smatram da je upravo ova jubilarna izložba pravo mesto i trenutak da se progovori o problemima zvanim autorski film i „smrt” bioskopa. Iako su filmovi Olega Novkovića „Rudarska opera” i Žilnikov „Stara škola kapitalizma” filmski producirani, kada dođe do njihovog konzumiranja, oni ne spadaju u multiplekse i komercijalnu ponudu. Po tome sa kakvom su idejom rađeni i kakvoj publici se obraćaju, više zalaze u polje savremene umetnosti. Žilnikov film „Stara škola kapitalizma” koji za temu ima aktuelno pitanje sumnjivih privatizacija i socijalne polarizacije u Srbiji, kao i pitanje (ne)mogućnosti otpora vulgarnom tranzicijskom kapitalizmu, imaće tri dnevne projekcije u bioskopskoj sali Muzeja „25 maj”, dok će film Olega Novkovića biti prikazan u manjem projekcionom boksu u okviru izložbene postavke.