Globalizam kao strana diktatura

INTERVJU
Meni su bitne knjige, a ne autori. Knjige su osobe. Ličnosti čine deo našeg života, a često ih poznajemo bolje od sebe, ili ljudi iz naše porodice – kaže naša sagovornica, romansijerka, esejista i književni kritičar, Vivijan Forester. Autorka je dvadesetak knjiga. Posle velikog uspeha romana Tragovi, Kao izgnanici, Velika gozba, dobija 1983. nagradu "Femina" za knjigu eseja Van Gog, ili pokop u žitu, da bi naredne godine postala član žirija te prestižne francuske književne nagrade. Međunarodnu slavu stekla je političkim knjigama od kojih je za jednu, Ekonomski užas, prevedenu na više od 40 jezika, dobila nagradu "Medisis" 1996. godine. Smatra se specijalistom za Van Goga i Virdžiniju Vulf o kojoj sada piše novu knjigu, najavljujući izuzetna otkrića iz života i rada slavne engleske spisateljice. Ove godine, 80-godišnja Vivijan Forester je predsedavala žiriju "Femine".

Vaši romani i pripovedačke knjige poput Večeras, posle rata odišu poetičnošću. Istovremeno, Vi ste autor knjiga iz ekonomsko-političkog domena. Kako objašnjavate to spisateljsko dvojstvo?

U suštini, pišem uvek istim jezikom. Za mene postoje muzika i ritam, koji su u mojoj misli i pisanju. Nema čvrstih razlika između disciplina. I one moje knjige koje ste ljubazno nazvali poetičnim su "političke". Uvek je u osnovi politika, jer nismo ravnodušni prema onom što se dešava. Mislim da su moje "političke" knjige shvaćene i veoma čitane zato što su napisane, u suštini, literarno, umetnički, i zato što sam nastojala da razumem dublje, počevši od korena stvari.

U Ekonomskom užasu kritikujete globalizaciju…

Ne volim reč globalizacija, jer kada se kaže "globalizacija" osećamo se relativno malim u odnosu na fenomen koji, kao i termin, obuhvata ekonomiju, politiku, društvo, sve. To je vrsta džinovskog, uticajnog fenomena, gotovo naučno-fantastičnog, skoro fatalnog. Protiv njega ne možemo ništa, jer globalizacija čini da nemamo izbora: to je to, ili ništa. Od tog fenomena ne možemo da se odbranimo. Nemoćni smo pred njime, ophrvani njegovom fatalnošću. Radi se o mutaciji civilizacije, a ne samo o krizi. To je više od krize. To sam ustvrdila u Ekonomskom užasu.

Sedam godina posle objavljivanja jednog drugog ekonomsko-političkog bestselera, Diktature profita (2000), da li ste još uvek jednako kritični prema ultraliberalizmu?

Globalizacija je ideologija, veoma politička. To nije ekonomski fenomen koji dominira ostalim fenomenima, koji uništava politiku, to je, naprotiv, politička ideologija koja takođe uništava ekonomiju. Kao što je postojala komunistička ideologija, koja nije uspela da se nametne, tako postoji danas ideologija ultraliberalizma, koja za sada uspeva da ima svetski uticaj. To je, takođe, fenomen diktature jer se kaže, na primer, da nema drugog rešenja osim tržišne ekonomije. U stvari, tržišna ekonomija nije pretežna u svetu, a kada se kaže da nema alternative, onda je to diktatura. Nasuprot diktaturi postoje alternative; možemo da ih prihvatimo i odbijemo. Nisam ni za, niti protiv tržišne ekonomije, već protiv te paralisanosti tvrdnjom da nema alternative, što ima efekat totalitarizma i diktature. Poznavala sam taj fenomen, živela sam za vreme Višija, i znam šta je prava diktatura. Ovo nije prava, već "strana diktatura", kao što glasi naslov jedne moje knjige. Jer o tome se govori samo jednim glasom. Prihvatamo tu ideju i to je opasno.

U knjizi Večeras, posle rata opisujete jednu lepu, i smešnu, scenu u kojoj Vi prkosite ocu tvrdnjom da ne volite Viktora Igoa. Otkuda taj prkos?

U toj knjizi pričam šta se događalo mojoj porodici tokom okupacije. Kao Jevreji – moje devojačko prezime je Drajfus – bili smo proganjani od strane Gestapoa i višijevskog režima. Ja sam u tom periodu bila adolescent i, u pobuni protiv svega i svakoga, pa i protiv roditelja. Bila sam posebno revoltirana protiv oca, koji je bio autoritativan. Jednog dana, kada sam bila najljuća, rekla sam mu da više ne volim Viktora Igoa, kojeg me je on naučio da volim. Kada sam se posle rata vratila u kuću u Parizu gde smo ranije živeli – a koju je tokom rata zauzeo Gestapo – bila je potpuno ispražnjena. Otišla sam do prozora i plakala od stida. Stidela sam se jer smo mi preživeli, a drugi nisu, i zato što sam žalila za Igoovom knjigom, za materijalnim stvarima uopšte odnetim iz kuće.

U Strasti odvajkada srećemo Margaret Diras, Natali Sarot i druge pisce, Vaše prijatelje…

U toj knjizi su sabrane moje književne kritike, eseji, konferencije koje su bile posvećene tako različitim ličnostima, i likovima, kao što su Džojs, Beket, Pazolini, Virdžinija Vulf, madam Bovari, Hamlet, Frojd… Pisala sam i o svojoj velikoj prijateljici Natali Sarot. Bile smo zaista izuzetno bliske. Margaret Diras mi je bila bliska, mada je ona potpuno različita od Natali. Sa Natali sam mogla da ćutim i da nam bude prijatno, toliko smo bile prisne. Jednom smo bile kod nje. Ćutale smo. U sobi se smračilo, a Natali je, gledajući u tepih, rekla glasom koji je trebalo čuti: "U suštini, celog života sam živela za fiks ideju". Natali je često bila deprimirana, jer bi se celog dana, od jutra do mraka, borila oko neke zapete, ili izraza, finese, misleći da neće rešiti taj problem.