Glumci izvukli predstavu

„Anđeli u Americi” Tonija Kušnera drama je epskih razmera i značaja koja veličanstveno gazi po temeljima američkog društva. Kroz analizu nekoliko parova likova, Kušner majstorski problematizuje značenja deklarativnih pojmova slobode i ljudskih prava, analitički se bavi odnosom moći i ideala, političkih principa i ličnih uverenja, materijalnih i duhovnih vrednosti, kao i pitanjima bliskosti, prijateljstava, ljubavi, seksualnosti itd.

Scensko čitanje ove drame, reditelja Gorčina Stojanovića, nije jasno osmišljeno. Ima u predstavi elemenata psihološkog realizma, groteske, brehtovske stilizacije, fantastike, a oni nisu promišljenije uklopljeni, zbog čega se stiče utisak o odsustvu rediteljskog koncepta. Elementi fantastičnog, uključivanje anđela i priviđenja u radnju nisu efektno rešeni: pojava sablasti, naročito u sceni u Prajorovoj spavaćoj sobi, data je suviše očigledno, pojednostavljeno realistički, banalno. Ta vrsta realizma ubija metaforičnost prisutnu u dramskom tekstu. Ni upotreba mikrofona u predstavi nije smislena. U pojedinim scenama glumci izgovaraju tekst u mikrofon. Taj postupak nema nikakvo idejno opravdanje, čak se ne pojačava ni dramski efekat, pa se stiče utisak da se mikrofoni sasvim pretenciozno upotrebljavaju kao rezultat nasilnih težnji ka nekoj (pseudo)modernizaciji izraza. U predstavu su uvedene i pesme koje peva Danijela Štajnfeld, hitovi iz osamdesetih godina u malo psihodeličnoj obradi (aranžman Vesna Šouc). One komentarišu radnju, ilustruju vreme njenog odvijanja, akcentuju gej kontekst (pesme grupa „Wham”, „Soft Cell”, „Tears for Fears”). Njihovo uključivanje jeste scenski atraktivno, ali slabo idejno opravdano, jer je u pitanju čista ilustracija, te ide u prilog tezi o nepostojanju ozbiljnog rediteljskog koncepta. Svi ovi navedeni postupci su dizajnirani tako da fasciniraju publiku svojom formom, ali nisu međusobno povezaniji, niti dublje, rafiniranije utkani u tkivo radnje i idejnu bazu predstave.

Glumci igraju više likova, a uglavnom nastupaju dramski efektno, psihološki istančano, povremeno ironično. Boris Komnenić precizno stvara lik uticajnog advokata Roja Kona, oličenje licemerja, arogancije i beskrupuloznosti. Pavle Pekić igra Portera, bezličnog i seksualno dezorijentisanog Rojevog saradnika, a Jelena Ćuruvija Đurica njegovu suprugu Harper, agorafobičnu i strašno usamljenu, izolovanu od sveta, navučenu na valijum, zakopanu u svojim halucinacijama. Vladimir Aleksić, nešto manje ubedljivo, nastupa u ulozi Luisa Ajronsona, homoseksualca, otvorenog u svojoj seksualnosti, ali suštinski slabog i neposvećenog, Miki Damjanović osećajno igra Prajora Voltera, njegovog dečka koji prolazi kroz pakao posledica oboljenja odside, Cvijeta Mesić Porterovu majku itd.

Iako stilski nedefinisana i predugačka (traje puna tri sata), pa malo i anahrona jer se dešava u Reganovoj Americi, pri čemu je dosta usmerena na taj kontekst, predstava „Anđeli u Americi” nije sasvim promašena, zahvaljujući brojnim kvalitetima teksta i trudu glumaca. Oni u pojedinim scenama uspevaju da, emotivno uverljivo, iznesu glavnu ideju Kušnerove drame – kritiku civilizacije, izgrađene na sili i ogavnim ličnim interesima. Otrovna žeđ i glad za vlašću pravi su pokretači političkog delovanja, a tolerancija, jednakost, sloboda, demokratija samo su parole koje se zloupotrebljavaju, prazne reči čije ljušture, u predstavi, ponekad, nemilosrdno pucaju i otkrivaju tu tmurnu istinu.